Šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo

Gost-autor: otac mi Vukota

Bio je to srećan i svečan dan naše kulture kad je 1961. Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Svako spominjanje tog događaja trebalo bi inspiriše mlade da prvi put upoznaju značajno delo našeg nobelovca, a nas starije poziva na još jedno čitanje (iskusnom logikom u pozno doba). Ali:

Šta pročitati? Što više to bolje, no nije malo ni samo prelistati deo Andrićevih zapisa i beležaka. Na veliko zadovoljstvo, to sam i sam uradio. Izdvojiću tri citata koji su me bacila u posebnu brigu. Citati govore o tri defekta s nama u vezi. Decenije prolaze, a kvarovi se produbljuju, čini mi se. Pogledajmo:

A) Mentalitetski defekt.

Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada, vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. Čak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši posao, pa čak ni da što više zaradi, koliko da pri poslu ispolji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti.

Ove reči beleži Andrić kao utisak jednog stranca o nama; sam koristi sintagme „hipertrofija ličnosti“ i „pogrešno postavljena ambicija“.

B) Sekularni defekt.

Čitam istoriju religije. Zanosi me, diže visoko i spušta nisko. Čovek posmatra mrtve religije kao okamenjene kosture preistorijskih džinovskih životinja, polaže prst na zube uginulih dinosaurusa i mostodonta, sa ljubopitstvom, bez straha. Ali živih religija i njihovih organizacija treba se kloniti. Zaobilazi ih koliko god možeš, što dalje to bolje! Jer, od njih ti preti stalna opasnost: ili da te pobede i potčine, pa da im služiš kao beslovesno poslušno stvorenje, ili da te slome i unište, pošto te prvo ocrne i osramote zauvek.

Andrić, koji je štedeo reči, u neredu se slabo snalazio i poslovično oprezno zaključivao, ovako nam je govorio. Zato: posebno je licemerno Andrića selektivno čitati, a bojim se da ga tako iščitavaju danas i neki ljudi iz politike i kulture čiji je moto: Što bliže Crkvi, to bolje. Oni će se kleti u nobelovca i zidati mu kule i gradove (što simbolično, što građevinski-operativno). Andrić još veli: Jedna legenda više, jedna istina manje.

C) Društveni defekt.

Ako se ikad desi da se unutarnjost takozvanih mrtvih stvari uzbuni i pokrene, sve će se oko nas, zajedno sa nama, raspasti i pretvoriti u plamen bez pepela i nestati u isparenjima i oblacima, i od ovoga što zovemo našim svetom neće ostati ni ime, ni iko živ da ga izgovori.

Kakva čudesna anticipacija! Andrića je smrt sustigla 13. marta 1975. Bar dve decenije pre nego će se njegove reči na jezovit način ovaplotiti u klanjima i selidbama poslednje decenije dvadesetog veka književnik upozorava da prebrojavanje jama i kostiju i šetanje svetih moštiju jeste uvertira plamena bez pepela. A nema naznaka da Andrića odgovorno čitamo ni posle te građanske kalvarije. (S časnim izuzetkom Predraga Koraksića koji nas u grafičkoj analizi opominje, koristeći kultni motiv iz britanskog SF filma 2001: A Space Odyssey, da ne uzbunjujemo unutarnjost mrtvih stvari; jer reč je o budućnosti našeg sveta).

Ne treba zaboraviti da je Andrić Znakove pored puta završio rečima: Ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo.

(Malo vrijeme potom postojalo, a uglednici su na Balkanu napravili sranje. Djelovali su po konciznom programu; sastojao se od jednog neumnog, posve antiandrićevskog nauma: Ispitati šta će biti da je bilo nešto što nije bilo.)