U entuzijastičnim sedamdesetim do ploča se dolazilo relativno lako. Ako izuzmemo sam početak decenije, vreme u kome nikome nije ni padalo na um da se zeza sa državom SFRJ, par godina kasnije je sve postalo rutinska stvar. Proradio je mail order service, ne u današnjem smislu. Postojala su dva načina poručivanja. Da pošalješ avionsko pismo sa narudžbenicom, spakuješ unutra crvendaća i pomoliš se Bogu da neki od domoljubivih poštara ne mazne koverat sa lovom i odvede svoju ekipu na turu pića. Taj fazon radi dok ti ne maznu lovu prvi put. Drugi je već komlikovaniji: odeš u banku, kupiš devize i kulturno uplatiš pare na inostrani račun. Ima samo jedna kvačka – popunjava se & potpisuje gomila dokumenata ma koliko da je mizerna uplata, pa kada te barem jednom mesečno spaze u banci da čekaš u redu, svi činovnoci beže od tebe i izgovaraju se zauzetošću.
Poučen tim iskustvima, napraviš plan nabavke nekoliko meseci unapred i naoružaš se strpljenjem…
