U entuzijastičnim sedamdesetim do ploča se dolazilo relativno lako. Ako izuzmemo sam početak decenije, vreme u kome nikome nije ni padalo na um da se zeza sa državom SFRJ, par godina kasnije je sve postalo rutinska stvar. Proradio je mail order service, ne u današnjem smislu. Postojala su dva načina poručivanja. Da pošalješ avionsko pismo sa narudžbenicom, spakuješ unutra crvendaća i pomoliš se Bogu da neki od domoljubivih poštara ne mazne koverat sa lovom i odvede svoju ekipu na turu pića. Taj fazon radi dok ti ne maznu lovu prvi put. Drugi je već komlikovaniji: odeš u banku, kupiš devize i kulturno uplatiš pare na inostrani račun. Ima samo jedna kvačka – popunjava se & potpisuje gomila dokumenata ma koliko da je mizerna uplata, pa kada te barem jednom mesečno spaze u banci da čekaš u redu, svi činovnoci beže od tebe i izgovaraju se zauzetošću.
Poučen tim iskustvima, napraviš plan nabavke nekoliko meseci unapred i naoružaš se strpljenjem…
Kao i svaki kolekcionar, ubrzo sam otkrio da između mojih želja i realnih mogućnosti postoji raskorak. Singlići su prvi stradali. Obično su se “skidali“ sa albuma, pa nije bilo problema da se čuju kada album stigne. No, bilo je i onih koji su objavljivani između dva albuma, da popune izdavačku prazninu dok publika iščekuje nešto novo. E, tih sam se svesno odrekao. Mada su neki, na volšeban način, uspeli da stignu do mene.
Jednog jutra, dok pijuckamo kafu, moj mlađi brat nabaci kornu ka meni:
– Došao Š. iz Engleske, doneo neke ploče, pita kada da dođe da čujemo…
– Odmah! 🙂
Ubrzo se Š. pojavio na vratima sa kesom. Doduše, unutra su bila samo dva albuma i singl, ali broj nije za ignorisanje. Š. je bio ubedljiv: ”Ovaj singl se upravo popeo na prvo mesto top liste, luda stvar!”
I tako krenusmo…
Šaškasta pesma, sa tekstom koji ništa ne znači, ali sa motoričnim ritmom koji se trenutno useca u mozak i lako pamti… O opičenom sitnom vezu basiste i blesavom soliranju na saksofonu da ne pričam…
Ian Dury spada u one muzičarske likove koji se ne zaboravljaju. Što zbog grotesknog izgleda (kao klinac je preležao polio), što zbog poprilične marginalizacije izazvane predrasudama. No, to ga nije sprečilo da sa svojim The Blockheadsima stekne kultno sledbeništvo i da, gledano iz današnje perspektive, postane važna ličnost u muzičkoj istoriji. Iskričav duh & dobro zezanje uvek su imali prođu kod publike, pre ili kasnije. I još kada imaš iza sebe prateći bend sastavljen od kompetentnih muzičara, nema greške… Čini mi se da onu frenetičnu bas deonicu koju svira Norman Watt-Roy u ovoj pesmi odavno niko nije ponovio.
Seriju ostalih uspešnih pesma kojesu postali hitovi neću danas da pominjem, doći će i oni na red da pišem o njima.
Ploče koje je Š. doneo tog dana još uvek su kod mene. U istoj kesi. U međuvremenu, on je postao veliki, veliki, veliki… toliko veliki da mi je teško i da zamislim koliko… 🙂
Kesu sa pločama ću mu vratiti ako bude prilike. I ako mu to danas išta znači. 🙂
Kod kupovine ploča slanjem para preko banke, dodatni razlog za nervne slomove šalteraša je bila potreba da se svaka ploča naruči ponaosob, jer je praksa pokazala da vredni carinik oglobi svaki paket koji sadrži dve ili više ploča. Tri ploče, tri zasebne doznake, ukratko bar pola sata udarničkog čukanja po pisaćoj mašini marke Olympia.
Ovdašnji carinici su mi dve propuštali, tri kako – kada.
Eh, Cob Records. Sećam se, u neka doba su uveli fiktivne adrese (ili su prave?) osoba koje su primaoci, jer su se lopuže u pošti već izveštile da prepoznaju adresu firme. Nisu mi nikad provalili pare koje sam slao, doduše pride sam uvek umotavao novac u staniol od čokolade.
I uvek sam poručivao jednu ili dve ploče, nikad više od toga, osim jednom. A carina? Eh, beše slučaj kad je neki Čovekoliki oznaku za funtu kao prefiks ispred 7,20 pročitao kao 27,20. Dođe poštar i zatraži od babe da plati carinu koja je bila pet puta veća od cene porudžbine. Baba voli babino dete, izvadi frtalj svoje penzije i plati carinu. Posle sam se izvikao na babu, ona se rasplakala… Pokušavao sam da se žalim, ali bilo je kasno. “Layla and Assorted Love Songs” ostade najskuplji vinilni primerak u mojoj kolekciji. Posle tog slučaja, zabranio sam bilo kome u kući da prima bilo šta u moje ime ukoliko mora da se plati ili potpiše, osim kad ja to unapred najavim.
I ne lezi vraže, mislim da se baš taj sledeći put desilo da sam naručio tri polovne ploče: prvi album od Supertramp, “Original Soundtrack” od 10cc i “Close to the Edge” od Yes, sve tri zajedno koštale pet-šest funti, kao jedna malo skuplja, kad je Čovekoliki opet odlučio da onaj znak za funtu bude dvojka; opet traže carinu na 25 funti… Presmotam tabak, odbijem prijem paketa i uz povraćaj napišem ljubavno pismo Čovekolikom, sve sa primerkom kataloga Cob Records gde sam žutim signirom uredno obeležio naručene stavke.
Paket je ponovo stigao posle tri dana, ovog puta bez naplate carine.
Mlađani Peacock početkom osamdesetih ispred Cob Records Shopa u Porthmadogu, Wales.