Utovar nedeljom, 27. jul

Bili u kafani Perica, Mujo i Haso, Lala, Ciga, plavuša i policajac. Dolazi konobar i kaže: – Je li ovo neki vic?

Nekada davno, u vreme kada se život u-onoj-državi-na-ovom-mestu smatrao berićetnim, spokojnim i većini podanika te tržave-iz-snova poželjnim, prštali su vicevi svih vrsta. Među njima, ne osobito razumljivi svakome, ali dragi baš svima, postojali su tzv. vicevi bez veze, čiji glavni promoter je bio Milovan Ilić Minimaks, zahvaljujući kultnoj radio-emisiji “Tup-tup” iliti “Tačno u podne”, nedeljom od dvanaest do dva na talasima Drugog programa Radio Beograda. Zahvaljujući vicevima bez veze, većina nas je naučila značenje pojma “toliko loše da je, zapravo, dobro”.

Menjao Sima kapute po padežima, pa mu otpalo jedno dugme. Kad je došao kući. žena mu nije rekla ništa, jer sam zaboravio da kažem d aje on razveden od svoje žene, i to njenom krivicom.

A onda su došla neka druga vremena i stvarni život, onaj u kome bi vicevi trebalo da budu samo sredstvo za popunu dokolice, pretvorio se u jedan predugi, besmisleni i nadasve neduhoviti vic bez veze.

A onda su došla neka treća vremena i prekasno smo shvatili da je vic bez veze ostao da živi među nama, održavajući nas u dvostrukoj ulozi aktera i gledaoca, nepobitno nam kvareći svaku želju da čujemo neki novi vic.

A onda su došla neka deveta vremena i naučila nas da su i ona prethodna vremena još uvek tu, negde među nama, neućutkana u svom perverznom bivstvovanju, lišena svake lepote.

Nekima od nas odavno je doprlo do pameti da ne vredi čekati, nego treba učiniti nešto za sebe. A ta misao, tako sirova kakva je ko zna odakle došla među nas, onog časa kad ju je izgovorio Omnipotentni glasom koji se koristi za prvorođene reči, a ne banalne besmislice, pretvorila se u najljući i najgorči vic bez veze koji smo ikada čuli.

Bio je to dan kada je vic bez veze, institucija ravna epskoj poeziji, zauvek nestao u zaboravu ili je umro u najvećim mukama. To ne bismo znali da procenimo jer je Minimaks zaboravio da nam ostavi uputstvo o gradnji dobrih viceva bez veze. Ovi što nam sada pričaju viceve nemaju pojma. Ali ne pokušavajte da ih ispravljate, inače ćete završiti sa stopalom na pogrešnom mestu.

Preko veze pronađena, ova fotografija bi trebalo da posluži za vašu inspiraciju o nedostajućem potpisu ispod nje. Pa, izvol’te!

[tekst ispod slike glasi: …]

A sada malo matematike. U pitanju je pomalo različita situacija od obične: svi, svakako, znamo da je 19 rešenje zadatka. Pitanje glasi: kako se do tog rešenja dolazi ?

Zaustavlja pandur Zemunca i kaže mu:
– Dajte mi svoje ime i prezime!

Zemunac odgovara:
– A kako ću onda ja da se zovem?

Tema nedelje je informacija da najzad uključen prikaz ulica u Srbiji na Google mapama. Zasad su pokriveni samo Beograd, Novi Sad i Niš, a govori se o tome da će vrlo uskoro biti snimljeno još 70 naselja. A tako dalekovidi kakvim nas je majka rodila, umesto da razmislimo o prmarnim koristima, udarili smo u primarnu sprdnju, što u prenesenom značenju može da znači svašta. Nažalost, to najpre znači da smo ostali mimo sveta i da ne želimo da idemo u smeru tehnološkog napretka zarad nekakve apstraktne ideje o slobodi (pri čemu se ultimativnom slobodom smatra ona koju je upražnjavao pećinski čovek).

Nadajmo se, pak, da je ovo samo početna faza infantilne fascinacije nečim novim, te da silne kolekcije slika na temu “u svetu onako, a gle kod nas” predstavljaju samo prolazni efekat.

A posle, ko zna, možda će neki među nama i ukapirati šta smo zaista dobili, a šta izgubili.
Ako smo išta izgubili.
Ako smo išta dobili.

Degustator vina jednog poznatog proizvođača vina je umro i firma je objavila oglas za novog degustatora. Za posao se prijavio okoreli, prljavi pijanac. Direktor firme je dugo smišljao način kako da ga odbije. Nije imao kud, nego da ga stavi na tešku probu pred višečlanom komisijom.

Dali su pijancu čašu vina da ga proba, da naprave prvu procenu da li on uopšte zna posao.
– Muskat otonel, tri godine star, uzgojen na severnom obronku, odnegovan u čeličnoj bačvi. Niskog kvaliteta, ali prihvatljiv ako se servira na 11,2°C uz originalnu zaher tortu! – istrese pijanac u jednom dahu, na iznenađenje svih.
– Tačno – reče direktor – dajte mu još jednu čašu na probu!

Pijanac pogleda vino spram belog zida, pomiriši ga dvaput, srkne, promućka u ustima, izdahne kroz nos, a potom eksira ostatak sadržaja iz čaše.
– Kabernet savinjon, osam godina star, vrh jugozapadnog obronka, hrastova bačva, zrenje na 8°C, što mu je dalo optimalni odnos tela i bukea, uz perfektnu notu koštunjavog voća i prezrele trešnje. Još tri godine zrenja na 8,7°C i pokazaće najbolje rezultate!

Direktor nije verovao svojim ušima.
– Tačno!

Treća čaša je ubrzo stigla. Pijanac nastavlja:
– Ah, ovo odavno nisam probao: šardone koji je klon originalnog grožđa za šampanjac, veoma stara loza, između dva rata ukrštena sa sivim burgundcem! Ovo je uzgojeno na aluvijalnom zemljištu, na južnoj padini, uz mnogo sunca, odnegovano u raritetnim barik buradima od naročitog hrasta sa severa Portugalije, posle pretočeno u inoks posude, pa flaširano krajem 2003. godine i arhivirano u lagumima bez provetravanja, visokog kvaliteta, ekskluzivno, perfektno vino! – reče pijanac.

Direktor je bio zapanjen. Gledao je u prljavog i smrdljivog kandidata izgubljenim pogledom, a onda se dosetio. Namignuo je sekretarici i nešto joj šapnuo, pa ona izađe iz sobe i vrati se uskoro s čašom u kojoj se zatekla žuta tečnost…

Pijanac gutne, baci još jedan pogled na čašu, pa kaže:
– Prirodna plavuša, 26 godina, tri meseca u drugom stanju, i ako mi ne date posao, reći ću svima ko je otac!

Subverzija u praksi:

Ima i drugih degustatora. U fabrici stočne hrane to je radio direktor, zahvatio bi iz džaka i pojeo malo, ali je gledao da to uvek bude džak sa hranom za telad, koja je preko 90% mleko u prahu. Ali… ima tu onoliko proizvoda za koje ne znamo da li postoje degustatori – eto šanse za zapošljavanje!

Na um mi padaju toalet papir, turpije, sirup za i protiv kašlja, pomagala za potenciju, vesla, …

Javlja se avion komandnom tornju:

– Izgleda… hik… da ćemo… hik… pasti…
– Kako to? Jeste li vi glavni pilot?
– Ne… hik…bre. Eno ga pozadi zaskočio stjuardesu…
– Jeste li vi drugi pilot?
– Jok. Taj ti… hik… povraća u klozetu.
– Ima li u avionu nekog od putnika, a da ima iskustva sa letenjem?
– Ma kakvi, bre… hik… A i da ima, tol’ko su svi pijani da ne bi mog… mogli niššššta da urade…
– A ko ste vi?
– Ja sam, brate… hik… autopilot…

Ne traži mačku. Pronađi bar nekakav smisao.

Kako leto sazri, misli počnu da nam se brkaju i sami sebi dajemo pogrešne signale o načinima da upražnjavamo neka sitna životna zadovoljstva. Dok neko voli da se kreće onako kako preko godine ne može, neko mlati fotoaparatom po svetu i doprinosi digitalnom zagađenju Interneta, ima i onih koji će dati godišnju ušteđevinu za deset dana paradajz-turizma u Paraliji ili će se dati u [roštilj|kotlić]-evangelizam i demonstrirati koliko mogu da pojedu kad jelu vreme nije.

Drugim rečima, svetu se ne može ugoditi, što je pouka koju je trebalo da naučite još dok ste bili adolescent i, samim tim, pametniji od svakog u svojoj okolini. Krajnja posledica te pouke bi bila da svetu i ne treba da ugađate, nego pronađite meru u kojoj vi i vaši bližnji uživate onoliko koliko je to uopšte moguće, a svi oko vas neka se priključe ili sklone, već prema izboru koji im je više po volji.

Za razliku od prodavaca onih šerpi koji su svojevremeno evangelisali da “ne treba jesti, nego se treba hraniti”, sekcija za hedonističke poduhvate pri Suštini pasijansa vam poručuje: stoka se hrani, a ljudi jedu. Mislite o tome, ako vam je uopšte stalo do razmišljanja, kada danas sednete za nedeljni ručak. Prijatan ručak vam želimo!