Никад није довољно добро. Увек може боље. Може брже. Може чак и јефтиније. Може и нека два од ова три истовремено, само немојте тражити од аутомеханичара сва три одједном.
Позабавили смо се недавно одређеном преводилачком, ако је уопште било речи о преводу, хм… работом. Испало је да стварно може боље; да је било брже и можда и јефтиније можемо само да нагађамо. Месар који би радио том брзином би брзо остао без прстију.
Вежите се, залећемо се. Оригинал, за поређење, је овде.
Svetlo zelena krv se pojavljuje u filmu, napravljena je jednostavnim kombinovanjem hemikalija koje se nalaze u plastičnoj cevi i vodenog rastvora koji služi za mazanje tela. Hemikalije iz cevi zaslužne su što je krv dobio blistavu boju, a mleč mu je dao posebnu supstancu uz pomoć koje je sve izgledalo savršeno. Ekipa filma Predator je bila toliko kreativna sa mazivima da je praksu podelila i sa drugim ekipama koji su istu koristili i na druge naučno fantastične filmove. Poznato je i da je ova smesa korišćena u filmu „Alien“ kako bi se simulirala ljigava pljuvačka.
“Пластична цев” није чак ни превод; ради се о светлећем штапићу који почиње да светли кад се цев савије, јер је пун одређених хемикалија. “Водени раствор за мазање тела” је “Кеј-вај џели”, што је у Америци позната марка желатина за разне намене. Додатни поени: крв испаде мушког рода, изумео “користити на филмове”, желе испаде “млеч”. “Симулирање љигаве пљувачке” је, у ствари требало да буде “да симулира пљувачку и да створи ефекат да је Туђин невероватно љигав”.
U filmu postoji scena kada, zahvaljuju tortnadu, kuća Doroti pada na zle veštice Istoka i ubija ih. U ovakvim slučajevima je potrebno mnogo truda i vremena da bi uspeli da naprave vernu scenu kada kuća pada na kameru… Umesto komplikacija, autori filma su jednostavno postavili kameru na plafon iznad kuće i pustili je da padne na zemlju pa su tako obrnutim snimkom dobili željeni efekat.
Плафон изнад куће је ново достигнуће, ког се архитекте још нису досетиле, немају они тај замах. У ствари, “the filmmakers simply hung a camera from the ceiling, attached the house to it and then released it so that it fell to the ground. With the floor painted so that it resembled the sky, and the video footage reversed, it created the desired effect.” – дакле, окачили су камеру о плафон студија, кућу окачили испод камере, под студија офарбали као небо, пустили кућу да падне, умонтирали унатрашке. Коме је ово било јасно из прве, нека почне да пише наставке Тарабића за наредни век. Допунско бројање за умножавање вештица. Била је свега једна.
Scena padobranstva u ovom filmu prvobitno je bila planirana tako da glumci vise naopako dok se snima scena. Rezultat tome bi bila suspenzija glumaca na nekoliko dana. Umesto toga organizatori su uspeli da dobiju pravi efekat tako što su akteri filma stajali na ogledalu koji je bio postavljen na podu. Tako nisu morali da vise naglavačke jer se nebo obijalo o ogledalo i davalo pravu scenu.
Суспензија није само принудно одсуство са посла, него у енглеском suspended значи и окачен. Дакле “the actors would need to be suspended for several hours.” – сати, драги Блице, не дана. Брљотка у оригиналу је то што глумци нису могли да стоје на огледалу, него на нечем провидном повише огледала, иначе би се видели двапут. Додатни поени: за небо које се обија (само себе, без посебног обијача), што је слободни пад проглашен за падобранство, за измишљање организатора где их није било, и за доделу мушког рода огледалу.
Nekoliko zlikovaca u filmu, koji su hteli da otvore sanduke sa mrtvacima, ubijeni su tako što su im se lica istopila od nadprirodne sile. Umesto da koriste nekoliko različitih maski za lice koje se tope koristili su masku od želatina koji se topio pri određenoj temperaturi. Zbog ovog „izuma“ ekipa filma nije morala da ide u nikakav veći trošak osim kupovine želatina.
Иако “неколико маски за лице које се топе” звучи као некаква катастрофална падешка грешка, није – падеж је у реду. Проблем је у лицима, јер их није ни било, требало је да се праве бројни модели глава у разним фазама топљења. Ковчези са мртвацима, у народу познати као мртвачки ковчези, не постоје у оригиналу, тамо је један ковчег, онај из наслова филма. Додатно бројање за успешну борбу против једначења по звучности, по угледу на комшије из сусједства.
Od svih zvučnih efekata koji se koriste u Ratovima zvezda najprepoznatljivija je buka odašiljača. Za razliku od mnogih drugih naučno fantastičnih filmova koji imaju jasan zvuk sintisajzera u pozadini, u ovom filmu je dizajner zvuka je zabeležio buku koja je došla do njega, očistio je i stvorio „čaroliju“ za film.
Бластер нико није још успео да преведе, то је усвојен страни израз; могао би се превести једино као разбијач или тако нешто, а требало би да означава ручно зрачно оружје. Одашиљача нема. Осим… јесте “бука дошла до њега”, јер у оригиналу вели да је то мајстор за звук (тј дизајнер, дакле пројектант! – али то је до Лукасове надуване систематизације радних места) распалио чекићем по затезном каблу антенског торња (који одашиље радио таласе, јелда?), прочистио звук и то је то. Додатни поени што “звук паљбе” постаје “у позадини”.
Jedna od najboljih vizuelnih efekata u drugom filmu Terminatora je ona kada Sara Konor sa sinom otvara glavu Terminatoru kako bi otklonila iz njega unutrašnje delove. Da bi scena bila što uverljivija i da bi gledaoci mogli da vide unutrašnjost iz svih uglova zaduženo je ogledalo na zidu koje je davalo pravilan odraz.
Ово већ постаје надреално. Огледала није било. Никаквог. У оригиналу лепо пише да би симулирање огледала класичном техником, са два снимка, обртањем, итд било сувише компликовано и скупо. Уместо огледала, празан оквир иза кога увежбана екипа (укључујући сестру близнакињу глумице) изводи исте покрете као ови у првом плану. Огледање је одглумљено. Нема огледала. Нема одраза. Јасно?
Poslednja scena u filmu je jedna od najvažnijih i naemotivnijih završnica u filmskoj istoriji. Dok se ljubavnici pozdravljaju u pozadini se širi magla od aviona koji se sprema da poleti. Umesto da ekipa filma prođe kroz sve troškove korišćenja aviona i piste, jednostavno su postavili kartonsku sliku aviona okruženog maglom i time prikrili činjenicu da ništa nije stvarno.
Ех, то пролажење кроз трошкове, како то боли, пробао сам једном… И није то била слика “авиона окруженог маглом”, него слика авиона око које су пуштали маглу да се не види да није прави. Додатни поени за чаролију којом је од “the backdrop is a foggy airstrip with a plane apparently readying for takeoff” (“позадина је магловита писта са авионом који се изгледа спрема за полетање”) испало “у позадини се шири магла од авиона…”. После оног плафона изнад куће, авион који шири маглу би могао бити друга значајна идеја из нехата.
Брљотки са фоткама овог пута није било (чак ни у оригиналу), јер фотака ни нема, уместо њих су линци на рекламе за спомињане филмове – или бар њихове најновије наставке, они се први појављују кад се срчка, ко би скрољао до друге-треће стране да нађе онај прави…
Дакле, у само 449 речи имамо десетак материјалних грешака у тзв. “преводу” – ствари из оригинала нестају, умножавају се, замењују нечим десетим, измишљају се нове; два кардинално нова изума; промену пола више пута без хормона и хирургије. За те паре, да сам ја као уредник наручио текст а добио ово, трљао бих руке. Ово је много боље, брже и јефтиније него прошли пут. Штета што није потписано. Можда је писац тражио да му се плати троструко за употребу имена?
Све што сам рекао прошли пут о привредним приликама које рађају овакве уратке, подвлачим опет, дебелим црвеним фломастером.