Ima tome dvadesetak dana kako se desila rehabilitacija. Ne, nije to što mislite, nemojte odmah da razbijate kompjuter.
U slavnom Politikinom dodatku povodom sedamdeset godina od završetka Drugog svetskog rata, istoričar i proslavljeni kvizičar Predrag J. Marković je izvršio esejističku, virtuelnu analizu rehabilitacije nacizma – dao je jedan mogući odgovor na pitanje Šta bi bilo da je Hitler pobedio. Odgovaranje na takvo pitanje u esejističkoj je formi samo po sebi glupo iz razloga koje je svojevremeno popisao izvesni I. Andrić. No dobro, ovo su vremena ogoljenog rada za novac (bajo), bez ikakvih skrupula. Evo, dakle, stanovitog dokumenta (kliknite na sliku da vidite ceo tekst):
Tekst je, rekoh već, glup i stoga dajem skraćeni spisak ponečega što je Predrag J. Marković, celokupnom površinom mozga, upakovao u svoju virtuelnu sliku nacističke Evrope:
- Krim postaje nemačka rivijera;
- Slovenija ne postoji;
- General Ler je 25. marta 1961. godine izjavljuje: “Put Srbije u Evropu vodi preko Nemačke!”;
- Mladi partizan Želimir Žilnik je 1968. godine predvodi napad na Zavod za vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci;
- 1992. godine se snima film “Grad kraguja” po drami Petera Handkea o streljanju u Kragujevcu;
- Slavoj fon Žižek, pitomac fonda za germanizaciju, podsmeva se Handkeu;
- Albanci se, početkom 21. veka, kolebaju između sile i trgovine heroinom;
- Biljana Srbljanović 2014. godine piše patriotski govor “Danke Dojčland”.
Vidimo da se Predrag J. Marković nije odlučio da u tekst unese sopstvenu sudbinu, čak ni u tako nevažnom poslu kakav je pisanje virtuelne istorije, već se opredelio za neduhovito poigravanje sa pojedincima iz stvarnosti. Može se o tom činu govoriti, ali ja to ovde neću učiniti, jer ipak, na kraju teksta, stoji neočekivani dodatak:
(Sva domišljanja ovog mentalnog eksperimenta su poželjna)
Pošto mi je već dopušteno, sada ću da odgovorim na pitanje svih pitanja: šta se desilo sa jednim alternativnim Predragom J. Markovićem, čovekom rođenim u nacistističkom svetu?
Tog hladnog, kišnog 6. septembra 1972. godine, dana, na svoj sedmi rođendan, mali Predrag J. Marković seo je u Mercedesov autobus u pratnji psihologa i vojnika, oba plavih, bezizražajnih očiju i ravne, plave kose. Čuo je on i ranije za Jajince. Kao dobar, pametan dečak koji bi možda i daleko dogurao u životu da mu je imao manje kovrdžave i crne kose, više tečnijeg govora i snage u nogama, znao je šta mu je dužnost. Autobus se zaustavio. Mali Predrag je hrabro izašao napolje, pogledao u raku, tri puta ponovio Firerove reči Natčovek je fizički savršen i poslednji put u životu čuo zvuk pucnja iz pištolja.
Dakle, stvari postaju malo komplikovanije kada se istorija čita u potpunosti, a ne tek po želji, posebno kada su to vlažne želje lokalnog bednika u očajničkoj poteri za novcem. Pobednici su pobedili, gubitnici su izgubili. Ne kažem da vam je lako, nezahvalna gomilo hulja, ali vam kažem da imate mogućnost da sasvim pristojno (a kamoli uopšte) živite sa time.
