Danas ću otvoriti jednu temu koja me odavno žulja. Istina, njome smo se već bavili, ali smo retko isticali šta se tu zaista dešavalo.
Elem, govorim o pesmama kojima su večitu slavu doneli drugi, a ne oni koji su ih prvi otpevali. Kao prvi primer, podsetiću vas da sam o pesmi “Hey Joe” pisao još pre četiri godine. Billy Roberts je čovek o koga se svet jako ogrešio, uključujući onog producenta koji je na prvi singl Jimija Hendrixa dopisao da je to tradicional, i nas koji mislimo da je veliki Jimi Hendrix doneo tu pesmu svetu. Ne: Jimi je tu pesmu “samo” proslavio, jer se desio pravi čas da svet tu pesmu čuje. A Billy Roberts je, jebiga, zaboravljen. 
Nešto veoma slično se desilo i sa sledećom, današnjom pesmom. Poslušajte dobro.
Šta je bilo? Sad se i babo češka po glavi, a? 
Dakle, neka podigne ruku ko je znao ovu pesmu od ranije. Svi? OK, to sam i očekivao.
Sad neka podigne ruku ko je mislio da su ovu pesmu prvi spevali Big Brother and the Holding Company, a veličanstvena Janis ju je otpevala za sva vremena kao svoju pesmu.
Svi. To sam i očekivao. Ali nije OK. Nije fer, da budem precizniji.
Da se razumemo: i ja spadam u one koji misle da je verzija koju je otpevala Janis ona prava, konačna i za sva vremena. Tu pesmu slušam otkad uopšte slušam muziku i ona predstavlja konstantu u mom životu. Štaviše:
Auh, jebote, uvek pretrnem od ove interpretacije… Gde sam ono stao? A, da…
Dakle, stvarima se mora znati mesto, jer tako je jedino pošteno.
– * –
Detroit je mesto gde je nastala prva proizvodna traka, ona u fabrici automobila Ford. Bila je to nova industrijska revolucija, ona koja je donela svetu ideju o dekompoziciji radnog procesa kao dominantom činiocu produktivnosti. Kada je svet video kako se Ford T proizvodi sa tempom od jednog vozila svakih deset sekundi, nije više bilo govora da industrijska proizvodnja može da izgleda drugačije.
U istom tom gradu se desila potpuno ista stvar u jednom potpuno drugačijem miljeu: posle raznih eksperimenata sa proizvodnjom popularne radiofonične muzike, Berry Gordy je stvorio liniju za štancovanje muzike u svojoj producentskoj kući Motown i plasman hitova koji je bio uporediv sa industrijskom proizvodnjom. Iz tog zamešateljstva su kasnije proistekla mnoga velika imena crnog zvuka. Brzina je tada bila glavni atribut proizvodnje muzike: sve je bilo podređeno održavanju radijskog prostora u neprekidnom zasićenju prepoznatljivim formatom muzike.
Veoma brzo, ludilo produkcije je postalo toliko da Motown više nije mogao produkcijom da isprati sopstvenu nameru. Zato je, zarad održavanja tenzije, formirana snažna distributivna mreža u kojoj je Motown bio centralna figura, a desetine malih produkcija, ne samo iz Detroita, nego i mnogo šire, našle su interes da svoju muziku plasiraju tim putem. Čak i najpoznatiji muzičari tog vremena su upadali u vrzino kolo neprekidnih produkcionih ciklusa “studio-televizija-turneja”; danas je poznata priča kako se Stevie Wonder prvi otgnuo iz tog ludila, ali o tome ćemo neki drugi put. Problem je u tome što su mnogi padali i nestajali, jer nije bilo milosti. I nisu propadali samo muzičari: propadala je i muzika. A ako i nisu propadali, njih bi prosto potisnulo ono novo što dolazi. Retko se dešavalo da neka muzika “iskoči”: za to su morale da se slože brojne nepredvidive kockice. Izvesno, to se dogodilo sa današnjom pesmom.
Situacija je htela da Erma Franklin još odavno bude pulen neke od minornih izdavačkih kuća koje su kasnije potpale pod Motown mrežu,. Tako se dogodilo i to da je ona, po ko zna kom ključu, dobila pravo da snimi pesmu “Piece of My Heart“, koju su napisali Jerry Ragovoy i Bert Berns (inače, čovek kojeg znamo iz priče o Bang Records incidentu sa Vanom Morrisonom). Pesma je “kliknula”, postigla umeren uspeh na R&B listi, a Erma je čak dobila nominaciju za nagradu Grammy.
I to je bilo to. Erma je bila žrtva kukavnih ugovora, koji su je držali prikovanu za matičnu kuću. Za razliku od njene četiri godine mlađe sestre Arethe, sa kojom je povremeno snimala kao prateći vokal, Erma je postepeno pala u zaborav. Tako zaboravljena, otišla je na Neko Bolje Mesto 2012. godine, a da to nije pomenuo niko koga znamo. Pa ni mi, jer eto, ni mi za Ermu nismo znali…
– * –
Zato, velim, pesmu znamo svi. Situacija je htela da su Big Brother and the Holding Company upravo snimali svoje remek-delo Cheap Thrills i da se Janis zainteresovala da otpeva tu novu pesmu koju je volela da sluša na radiju… Ostatak je istorija, jer je ta interpretacija odletela visoko i daleko, postala udarna numera na koncertima Janis Joplin, a ako pronađete neku njenu kompilaciju bez ove pesme, javite mi da i ja vidim to čudo.
(Digresija: Na albumu Cheap Thrills se nalazi druga veličanstvena interpretacija tuđe pesme za koju još uvek mislite da ju je prva otpevala Janis – dakle, ne mislim na Gershwinovu “Summertime“; znate li na koju pesmu mislim°?)
Istorijska kretanja (u svakom pogledu) i pamćenje na nivou zlatne ribice učinili su da svet danas identifikuje “Piece of My Heart” isključivo sa Janis. Od ta doba, pesmu su snimili i kurta i murta, svi samo na Janis misle i njen život i delo slave baš ovom pesmom. Nisam se nešto pretrgao da tražim i preslušavam sve to, jer iskreno – i ja sam vezan za verziju koju peva Janis. A pre nego što me Jasna podseti na njenu omiljenu verziju, postavljam je ovde sam: i ja mislim da je fenomenalna.
A sad, da vas nešto pošteno pitam; i nemojte da varate skrolovanjem: jeste li upamtili ime originalne pevačice?
Trebalo vam je šest sekundi da se setite, zar ne?
O tome pričam sve vreme. I zato ćemo se ovom temom baviti još.
____________
° Rešenje pitalice se nalazi ovde.