Postoje dva za mene podjednako važna razloga što danas slušamo ovu pesmu.
Malo je anahrono, zar ne? Ali, problem je u tome što je još uvek aktuelno.
Šezdesetih godina prošlog veka, Amerika je bila poprište velikih socijalnih nemira. Još tada se znala ona Gebelesova “ako nije bilo u medijima, onda se nije desilo; ako je napisano u medijima, onda je to bilo baš tako”, pa je bilo malo načina da se glas razuma prosledi populaciji. Protestna muzika je bila jedan od medija koji su pomagali u tome, a Buffy Sainte-Marie je i te kako imala šta da kaže na tu temu. Najpre, kao pripadnik starosedelačkog plemena Plains Cree, raseljenog po rezervatima Kanade i SAD, vrlo dobro je znala za sve probleme te populacije; to je u vreme njenog prvog društvenog angažmana bila ultimativna tabu tema, izvesno najveća od svih na američkom tlu. Zatim, kao jedan od najuspešnijih diplomaca orijentalne filozofije na univerzitetu u Masačusetsu, imala je i te kako šta da kaže o agresivnoj politici i propagandi koju je Amerika vodila prema Dalekom istoku. Najzad, bila je uhvaćena u generacijsku prekretnicu između patriotskog ushićenja nakon pobede u Drugom svetskom ratu i pada u zgroženost otvaranjem osetljivih pitanja u zoni Indokine, što se nakon Korejskog rata već tada prepoznavalo kao politika sa jednim jedinim ishodom.
I tako je Buffy počela da peva na protestnim okupljanjima i dira u teme o kojima nijedna od njenih zemalja (rođena je u Kanadi, usvojena i školovana u SAD) nije htela da se priča. Kada je još 1963. na nekom takvom okupljanju srela nekolicinu bivših vojnika u invalidskim kolicima, pa saznala da su takvi doneti iz Vijetnama, gde inače “nema nikakvih problema, ma kakav crni rat”, upala je u spin mentalnih slika… Te vojnike je neki general poslao negde i oni su sad doveka takvi… Tom generalu je neki političar pokazao prstom gde da pošalje te vojnike… A tog političara smo mi izabrali… Zar je to način da se spreči rat?
Tako je nastala pesma “Universal Soldier“, koja je objavljena na albumu It’s My Way! (1964).
– * –
He’s five foot-two and he’s six feet-four,
He fights with missiles and with spears.
He’s all of thirty-one, and he’s only seventeen,
Been a soldier for a thousand years.He’a a Catholic, a Hindu, an Atheist, a Jain,
A Buddhist and a Baptist and a Jew.
And he knows he shouldn’t kill,
And he knows he always will,
Kill you for me my friend and me for you.And he’s fighting for Canada,
He’s fighting for France,
He’s fighting for the USA,
And he’s fighting for the Russians,
And he’s fighting for Japan,
And he thinks we’ll put an end to war this way.And he’s fighting for Democracy,
He’s fighting for the Reds,
He says it’s for the peace of all.
He’s the one who must decide,
Who’s to live and who’s to die,
And he never sees the writing on the wall.But without him,
How would Hitler have condemned them at Dachau?
Without him Caesar would have stood alone,
He’s the one who gives his body as a weapon of the war,
And without him all this killing can’t go on.He’s the Universal Soldier and he really is to blame,
His orders come from far away no more,
They come from here and there and you and me,
And brothers can’t you see,
This is not the way we put the end to war.
– * –
Karijera Buffy Sainte-Marie je išla nestalnim tokom, uz česte opstrukcije, a bilo je čak i prikrivenih pretnji. FBI joj je bio za vratom. A iako je aktivna praktično i dan-danas, neko se dobro potrudio da njeno ime ostane paradigmatski vezano za period šezdesetih, pa ko je se seti, njegov problem; ostali verovatno neće ni upamtiti njeno ime ako na lete na njega. Jedini kratkotrajni globalni uzlet se desio 1982. godine, kada je pesma “Up Where We Belong” iz filma “Oficir i džentlmen” dobila Oskara. Tu pesmu su otpevali Joe Cocker i Jennifer Warnes, a njeni koautori su upravo Buffie Sainte-Marie i njen tadašnji suprug Jack Nitzsche (Buffy je njegova udovica od 2000. godine).
Kako god okreneš, tako je nekako ispalo da sam ja za ime Buffy Sainte-Marie ranije čuo možda par puta, tek dovoljno da znam da je reč o nekoj protestnoj pevačici. No, mene to nikad nije naročito zanimalo (Bob Dylan i Joan Baez su uspešno popunili moj kapacitet tolerancije prema tom fahu) i to je bilo to. Nisam o njoj znao ama baš ništa više.
– * –
I tu leži prvi razlog mog današnjeg suočavanja sa ovom pesmom: 36 godina nakon što sam prvi put odsvirao i otpevao “Universal Soldier“, ja sam tek prošlog vikenda saznao da njen autor nije Donovan.
Taj slučaj je, zapravo, jednostavan: beše leto 1982, družio sam se sa nekim velikim društvom, gitara mije uvek bila u rukama, tu se pojavila neka ludača koja je bila popaljena za Donovana i davila me kao žaba rodu (“Never give up!“) da naučim još nešto osim “Colours” i one pesme o tužnoj kravi. Donela je kasetu na kojoj se nalazila i pesma “Universal Soldier“, insistirala da je naučim, a budući da je ona tada bila studentkinja engleskog jezika, rekao sam joj da ako ona skine sav tekst, ja ću joj odsvirati tu stvar.
Tako i bi. Sad, kako sam ja tada mogao da znam da je u tih šest strofa bilo jedno trideset omaški u transkripciji? Kako je to ona pogrešno napisala, tako pogrešno sam i ja naučio da pevam pesmu; nije mi bilo ni važno, najvažnije je bilo da ludaču nekako otresem s vrata. I tako, leto je najzad prošlo i društvo se razišlo kojekuda, a ja sam skinuo tu pesmu sa svog repertoara za sva vremena. Donovanom se nisam više bavio do pre nekoliko godina, kad mi je tetka iz Kalinjingrada poslala paketić njegovih albuma kao božićni poklon, a to sam čak jednom i preslušao. Ali ni tada nisam našao za shodno da pročitam sav sadržaj omota CD-ova, pa nisam uočio ko je zaista autor današnje pesme. Posle ostadoše dve-tri pesmice u mom kućnom džuboksu (nijedna od tih koje sam nekad svirao i pevao!), neke od njih smo pominjali i ovde, ali to je neka druga tema.
– * –
Drugi razlog što se danas bavim ovom pesmom je mnogo važniji od jedne reminiscencije na adolescentsko doba. Reč je o dokumentarnom filmu u kojem sam, incidentno, najzad saznao ko je autor današnje pesme. Međutim, postoje tamo i neke daleko važnije teme i ja osećam potrebu da vam skrenem pažnju na njih.
Dugometražni dokumentarni film Rumble: The Indians Who Rocked the World (2017) rasvetljava jedan za mene potpuno neverovatan aspekt o razvitku američke moderne muzike. U filmu je izložena i pažljivo argumentovana izrazito hrabra teza o tome da je uloga domorodačke populacije u razvoju džeza i bluesa bila krucijalna, a da bi zvučna artikulacija onog muzičkog stila koji je pedesetih godina nastao na mestu gde su se sreli blues i country ostala na nivou rockabilly ekstravagance da se native Americans nisu umešali.
Ajde-de, ovo poslednje sam znao od ranije: Link Wray, čovek koji je prvi odsvirao power chord, osnovnu rock frazu zasnovanu na distorziji električne gitare, poreklom je Šoni. Za neke ljude koji se u filmu pominju znao sam da su Indijanci poreklom – recimo, Jimi Hendrix i Robbie Robertson; ali… Sad makar znam otkuda je Howlin’ Wolf imao onoliku nosurdu.
Čudite se? Nemojte. Ne mogu da ulazim u detaljni opis svih teza, ali stvar se svodi na nekoliko jednostavnih istorijskih činjenica. Prvo, belci su bezdušno istrebljivali Indijance počev od ranog osamnaestog veka pa do duboko u dvadeseti vek. Na samom početku, to je makar imalo nekakvu demagošku ideju o humanom principu: ubijali su muškarce i starce, decu su asimilovali, a žene su privodili robovima crncima na parenje, jer svakako je 90% robova dopremljenih iz Afrike bilo muškog pola. Crnački gen je dominantan, stoga boja kože plemena Čokto. Ali, ti koji su sprovodili asimilaciju zaboraviše da se kod Indijanaca svih plemena kulturni tokovi prenose matrijarhatom; muzičke teme preživeše vekove. Kasnije je bes belog čoveka nadvladao: ostala je beleška (sa sve fotografijama) kako su pripadnici oružanih snaga SAD zatrli sve što se mrda u jednom rezervatu kada su ih zatekli da rade apsolutno zabranjenu stvar: održavali su svetkovinu plesa i pevanja kao pozdrav proleću.
Preživeli Indijanci su se snalazili kako je ko znao. Prividna asimilacija je delovala kao dobar plan fizičkog preživljavanja: čak, beše vreme kada je bolje bilo biti rob nego Indijanac, jer to je davalo bolju šansu za preživljavanje. Mnogo teže je bilo sa očuvanjem kulturne baštine, jer kulturna segregacija je bila efikasna. Što reče Robbie Roberston, koji je o muzici sve naučio kao dečkić u rezervatu nedaleko od Toronta, gde je provodio leta sa svojim ujacima: “Tada je tamo važila uzrečica: budi ponosan što si Indijanac, ali vodi računa kome ćeš to reći…”
Ima toga još, ali nije moj posao da vam prepričam ceo film, već da vas uputim da se nekako snađete i sami ga pogledate. Kada čujete jednu staru Indijanku kako uz jedan od najstarijih fonografskih blues zapisa Charleyja Pattona paralelno peva pesmu koju je nju naučila njena baka, verujem da će vam eventualna pomisao o neodrživosti izrečene teze brzo iščiliti. I još potom jedan lik, Čokto Indijanac, objasni usput: “A čujete li kako ovaj svira gitaru sirovo? Čuje se bubanj, on gitaru svira kao bubanj. Njemu je gitara trebala umesto bubnja, koji je bio zabranjen i ubili bi te što ga imaš, bubanj služi za ustanak, kao sredstvo komunikacije na daljinu, tako bi mogla da se organizuje pobuna…”
Neki odgovori su jednostavni kad postavljate prava pitanja.