Nepristojnost kao darvinovska neminovnost

Cecine cice jesu, Obradovićev obraz nije

Bila jednom jedna zemlja u kojoj su fakulteti formirani kao naučni instituti sa studentskim robljem, a ne kao ustanove za obrazovanje. Zašto je tako bilo, duga je i tužna i istinita priča o doktorima nauka koji žiletom isecaju članke iz internih periodika da ih drugi ne bi čitali; prevode knjige pa ih potpisuju kao svoje; javno traže Nobelove nagrade za naučnike koji članak napisali nisu. Novopečeni su diplomci, baza profesora osnovnih i srednjih škola, postajali vremenom sve neobrazovaniji. Stoga nisu mogli da prenose znanje, jer ga nisu imali. Ministarstvo prosvete je, kao i svaka druga birokratija, u svoje redove pažljivo dovodilo samo ubedljivo najsigurnije najnesposobnije, sve dok nije došlo do (željenog) stanja u kome je uverljivo sposobno da čini baš ništa (postojiš, ali svi, pa i ti sam, očekuju od tebe samo jedno veliko baš ništa). No, društvo je siromašilo, ljudi su počeli da žive sve manje pristojno, pa su polako i sami postajali sve više nepristojni.

Pritisak na nedovoljno obrazovane prosvetne radnike raste, i od strane roditelja i od strane ambicioznih direktora, i stiže do tačke u kojoj se škola raspada, kao svaki crveni džin postaje beli patuljak: đacima prestaje da pruža znanje, već samo prenosi ocene. Ministarstvo se nakratko budi iz samohibernacije da bi uvelo malu maturu (ili je ipak neko naredio da, shodno evropskim vrednostima, mala se matura ima polagati?), i u istu se brzometno vraća. Mala matura se prvo polaže iz sprdnje, na osnovu poznatih zadataka – što nikako ne umanjuje njenu dramatičnost (po starom pravilu iskusnih prosvetara: nije bitno kako proveravaš znanje, rezultat je uvek isti). Zatim se udeo poznatog polako smanjuje, sve dok nije pao na nulu. Tog trenutka, zadaci male mature počinju da cure, i postaju dostupni za kupovinu. Ministar poništava polaganje matematike, zakazuje novo za sutradan, da bi konačno kompletna mala matura bila poništena. A đaci koji se budu prijavljivali u avgustu u škole, takođe će morati da polažu malu maturu, iako su budući rezultati tog polaganja u već sadašnjoj prošlosti… poništeni.

A u toj se zemlji nekada pravila i odlična i voljena muzika. Koncerti su bili posećivani. Izvođači su obrozavani, te shodno tome ponekada i zabranjivani. Zid koji nam je sagradio Podlipović sačuvao je deo tog duha i pružio buntu (alfi i omegi rokenrola) sasvim odličnu metu, što je omogućilo poslednju deceniju sjajne muzike. No, društvo je siromašilo, ljudi su počeli da žive manje pristojno, pa su polako i sami postajali sve više nepristojni. Stoga je neminovno zaokružen proces standardizacije turbofolk (genijalna reč: nit’ je turbo, nit’ je folk. Kao lampa: nit’ je nemački fudbaler, nit’ je pa) manira, koji zauzima prostor rokenrola, samoubijenog postoktobarskim neprepoznavanjem prostora za bunt. Aca Lukas postaje član biblioteke, misteriozna JK sakuplja respektabilnu masu. Dok Majka rutinski trijumfalno pred prepunom livadom neobrazovane čeljadi što prevoz ne plaća oblači aranžmane svojih pesama u novo Led Zeppelin ruho, nastupi bendova Svi na pod i Zemlja gruva na uvodnom koncertu Exita pokazuju seksualnu nemoć nad kojom bi se i dementni devedesetogodišnjak slatko ismejao.

U toj istoj zemlji Aleksa Đilas licimurno lamentira nad de Golom, opravdano napadajući EU i SAD, pružajući ko zna koji put municiju dežurnim skretničarima pogleda sa brvna iz naših očiju; Kusturica i Ćosić lelemudaju do te mere da se čovek pita šta bi se događalo da nisu objavili urbi et orbi da više ni reč reći neće; kulturni radnici protestuju jer nisu dobili pare, a ne zato što su njihovi novci odavno potrošeni na  konstantno maximalno trećerazredne (baš tako, iz trećeg razreda) razloge, pa ih ovde godine nema čak ni za nacionalistička izdrkavanja na Njegoša, a kamoli za jazz; Antonije Pušić je konačno zreo za penziju.

Ako ništa drugo, sada je bar jasno šta je naš problem: pristojnost. Mi nismo pristojni ljudi. A šta je potrebno da bi se čovek ponašao pristojno? Samo jedna jedina prokleta stvar: da živi pristojno. Odgovor na očigledno pitanje: šta možemo da učinimo da živimo pristojno, nemam, iako sam prilično siguran da ga Vučići, Dačići i ostali nasledni Krkobabići itekako imaju. No, to je zaludna tema. Ja želim da skrenem pažnju na činjenicu da naša nepristojnost proizilazi iz jedne sposobnosti Homo sapiensa, sposobnosti prilagođavanja.

Svidelo se to nama ili se ne svidelo formalnim religijama, svuda oko nas razbacani su, kao mrvice hleba iz bajke o Ivici i Marici, gradivni delovi logičkih silogizama nedvosmisleno ukazujućih na ispravnost Darvinove teorije evolucije kao baterije operativnih mehanizama po kojima se ponašamo i zbog kojih činimo. Iako možemo povremeno videti pokušaje da se napredak medicine (pre svega strahoviti pad smrtnosti Homo Sapiensa u prereproduktivnom periodu života), kao i savremena genetska istraživanja predstave kao naše konačno oslobođenje od neumoljivih Darvinovih stega, ljudski rod će uvek plesati u ritmu evolucije.

Upravo zbog nepobedivosti ritma evolucije, ne mogu da prihvatim defetističke stavove o ljudskim grupama koje ne valjaju. Narandžasto i crveno smo svetlo rešili da stavimo na semafore kao opominjuće, zaustavno, mnogo pre nego što smo saznali da sve životinje u prirodi koriste narandžastu i crvenu boju kao upozorenje, ali i da su naše oči najlakše uočavaju zelenu boju. Dramatične priče u kojima život visi na koncu, ali i sa herojem koji na kraju sasvim dobro živi uz 72 device, pričali smo jedni drugima još i pre nego što smo ukrotili vatru da se oko nje okupimo. Varanje naivčine, cirkusi, brodolomi i život u kitovom stomaku zanimljivi su, emotivni. Ali, to nije život, to je priča. Priče ne koštaju ništa, one prekraćuju vreme, raspaljuju maštu, upozoravaju ili poučavaju. Priče o Pinokiju ne bi bilo da su se ljudi prema njemu ponašali pristojno, recimo ovako:

Mali lutak Pinokio, jutro po oživljavanju, stiže u školu, tamo zatiče učiteljicu i drugove koji ga radosno primaju, pomažu mu da sustigne zaostalo gradivo, odbijaju da eksploatišu njegove vidljive mane. U vreme doručka odlaze u pekaru da kupe doručak, gde prodavac Pinokiju daje tačno onoliko grama bureka koliko je i tražio, i ne zakida mu na kusuru, iako je Pinokio još uvek veoma tanak sa algebrom. Posle škole Pinokio kreće kući, kada mu sugrađani pažljivo skreću pažnju da se mora gledati levo i desno pre nego što se pređe ulica na pešačkom prelazu, ili sačekati zeleno ako postoji semafor. I tako dalje, Pinokio mirno živi svoj drvenasti život, polako upoznaje svet oko sebe, ponekad nešto slaže pa mu izraste nos, mic po mic stigne do punoletstva, kada se pojavljuje vila, pretvori ga u dečaka, svi se raduju, odigraju ples, pojedu tortu, čiča-miča i gotova priča.

Nažalost, Kolodijeva izmišljotina, svi ti cirkusi i brodolomi, to jeste naš život. Moja izmišljena verzija jeste tek priča. No, fantastična sposobnost Homo Sapiensa na polju prilagođavanja trenutnim uslovima čini da uspevamo da živimo pod kakvim god uslovima. Dna nema jer ljudi, sami po sebi, uvek i svuda odbijaju da ga prepoznaju i odaberu, nesvesno se pouzdajući u sposobnost preživljavanja  – pa makar dobili naređenje da, kao britanski vojnici 1916. godine, mirnim hodom marširaju prema mitraljezima.

Ili, u našem slučaju: Aleksa Đilas organizuje opelo na sahrani svoga oca. Direktori srednjih škola nemaju način da odrede koga da prime a koga ne, pošto svi imaju iste, maksimalne ocene, pa su stoga tu kese i koverte. Roditeljima je, naravno, jasno da same ocene ne znače broznašta, pa samosvesno plaćaju časove (da se razumemo, topli stomačni osećaj zadovoljstva nad ovom činjenicom kod mene se javlja jer moje dete ima tek pet godina. Pitajte me ponovo likujem li 2023. godine). Ministarstvo prosvete je slobodno kao ptica na grani jer, po Pekiću, što više činiš manje slobode imaš. Ministar je jedino spreman da prizna kako je Snežana Martinović bila bolji đak od njega, pa i to tek uskom krugu ivangradskih prijatelja.

I, konačno, meni lično najbizarniji slučaj: Žena u zrelim godinama, majka tinejdžera, totalni gospodar naše muzičke scene, konačni vlasnik dvadesetogodišnjeg nasleđa manira jednog vremena, uz samopohvalu da se pojavila na sudu iako nije morala, gde god može pokazuje sise.