Igra ranog jutarnjeg svetla…
Đavo da me odnese, ne mogu da se naviknem na pojavu, ali to je tako: posle nekoliko nedelja života pod preciznom satnicom, budim se rano ujutru. Dovoljno rano da se hvalim, dovoljno prerano da mi bude otužno. Ali ustanem, ne oklevam, jer imam posla.
I tako, jutros uhvatim jedan čudan ugao svetla iz otvorenog prozora, istog onog kroz koji ponekad gledam kako sviće. Oštro jutarnje sunce se poigravalo na suprotnom zidu i ja sam našao da je to vredno beleške.
Čemu ova fotka? Zbog prisećanja na osnove. Prvo, fotografija je delatnost koja eksploatiše svetlo; varijacije svetla na istom mestu čine toliku razliku da je neka mesta vredno istraživati tokom raznih doba dana i raznih doba godine… A drugo, podsetio sam se važne stvari: da fotografija ne počinje onim “škljoc!” nego mnogo pre toga – gledanjem. Dok će neko smatrati da su ovo banalne pouke, ja nalazim da je podsećanje na te osnove važno zato što se one ne ne mogu prevazići.
Presuda: mišn akomplišd. 
Sva je istina da je ova fotka nastala kao posledica niza koincidencija (ništa nije koincidencija! – rekao bi jedan od Sedam samuraja Skoja), ali fotoaparat sam i podigao ka toj sceni u nameri da dobijem ovo što sam dobio. Tehnikom sam ovladao do te mere da više nemam dilemu o smeru obrade, a u ideju sam postao toliko siguran da više nemam dilemu ni o tome da je obrada uopšte dozvoljena. O tome kako i zašto sam došao do zaključaka koji vode ka nekim novim potragama, ispričaću vam posebno, drugom prilikom.
Idemo dalje.