Дан кад ми се отворило, свих 20:45

Отприлике 20. марта 1970, Никола Нешковић је, у својој емисији “Музички рели” (Други програм радио Београда, радним даном од 12:20 до 14:00) пропратио шта се догађа на фестивалу у Загребу. Нисам очекивао ништа посебно, осим што је ове године концепција фестивала била другачија.

Уведено је рокерско вече, дакле рокенрол као засебна конкуренција, те рокери који су хтели, или бивали замољени, да учествују, нису морали да праве забавњачке шлагере, него су могли, штавише било је пожељно, да се покажу на свом пољу. Што су неки схватили врло озбиљно.

Никола Нешковић је тог дана, као и сваког дана те недеље, пустио целу песму, свих 20:45, што сам тада научио напамет. Имао сам среће што сам тог месеца ишао поподне у школу, а он ово пуштао негде на почетку емисије. Био сам осми разред, и јако сам се ложио на андерграунд (што се данас зове прог рок, а звало се и прогресивни рок), “Магичну руку” сам преслушао стотинак пута, јурио где могу да чујем Цепелине и уопште, сву ту компликовану музику која може да се слуша више пута а да се сваки пут у њој чује још нешто што се није приметило пре.

“Једна жена” је била, аууу… читава симфонија на ту тему, сложена од наизглед несложивих делова, звучне слике чисто изненађење… однело ме ко зна куд. Знајући да на радију неће моћи да се чује цела, један је Никола а и он је повремено био на тапету, слушао сам помно и памтио.

У недељу, финално вече фестивала. Песма, наравно, скраћена на 14 минута. У недостатку видео ефеката (камере на цевове, чак нису биле ни транзисторизоване, црно беле, без зума), сналазили су се тако што су смицали објектив, јер било је три објектива на некој обртној плочи, па је слика била у некаквом полукругу у углу квадрата, а у наспрамном углу то исто из друге камере. Гледаоци су се јављали телевизији (једној јединој, са једним каналом) да се жале да је нешто у квару, или предајник или телевизор.

Одјек је био незапамћен. Коме се свиђало, коме није, али да се пусти један бенд чупаваца да четрнаест минута држи банку на савезној телевизији, ејбре… Коментатор у “Илустрованој” је написао, отприлике, “било је ту свега и свачега али понајвише добре музике”.

А онда следи историја. Песма је извођена на двестадвојци више пута наредних месеци, наравно, у скраћеном издању, а онда у још краћим верзијама јер је пуштана кад понестане текста, па да се допуни време до вести, колико је већ остало – 5, 6 минута. А онда је и то престало. Јуна 1970. на фестивалу кантаутора у Новом Саду је Корни група извела “Прво светло у кући број 4“, од само 18 минута, која се још мање пуштала на радију али бар није доживела никакве скраћене верзије. Те две песме би требало да су довољан материјал за албум… али се албум чекао још две године, и на њему ни трага од њих. Албум јесте био одличан, али сам ја био разочаран.

Онда средином 1974, некако у време кад им је изашао италијански албум, избаце сингл… од пет ипо минута, добро је и толико стало. И певао је, наравно, Златко а не Дадо, хм. Најгора верзија, Фурду ко да су снимали у гаражи а остало све некако суво, онај снимак из седамдесете је био много живљи. Негде 1971. су свирали у Зрењанину, звучали су одлично.

Деведесетих, напокон, изађе цеде и на њему, изеш га, верзија са неке ретроспективе из 1987. Јесте да пева Дадо (Златко отишао нетрагом у некакве народњаке), али то више није оно барокно извођење. Бати Ковачу би иначе требало забранити да прави нове верзије старих песама, некако увек успе да избаци најбоље делове и ослаби грађу.

Двехиљаде друга, ја у печалби, а овде присутни Пикок не буде лењ него ми пошаље, ситно сецкано за пилиће као закачменте у 25 имејлова – “Прво светло”! Само 32 године након премијере, дошао сам у прилику да проверим памћење, и мада сам већ тада по многим питањима био кречана (узео мобилни само зато да из самоуслуге могу да зовем жену да питам шта беше оно четврто што је требало да купим), ово је било скоро у длаку оно што сам запамтио! А и годило ми је – звуци родног краја, еее… Комплетна верзија од 20:45 се, међутим, појавила још касније, али се појавила. Верзија коју данас слушате је то исто, само боље, јер је неко с љубављу и стрпљењем прочистио звук најбоље што се могло.

Још историје: синтагма “једна жена” се дотле није нешто појављивала. А онда је кренуло. Кићо Слабинац је снимио “Због једне дивне црне жене”… и то траје до дан данас. Кад сам тражио по јућубету снимак да окачим овде, прво нисам написао “корни група”, и… нисам ни нашао тај снимак, јер је на првој страни била само сингл верзија. Остало су биле песме неких других, равномерно распоређене на ове 44 године, и све спомињу неку једну жену. Натрчах и на ћерку му најмлађу, има песму са истим насловом.

Део од 4:58 до 10:14 завештавам да ми се свира на сахрани… биће доста двадесетак вати, да се не љуте комшије.

Komentari su onemogućeni.