kič kao merilo karaktera

muči me gorušica.

toliko me muči gorušica da mi dođe da vrištim. ali ne smem da pustim glasa, jer je mnoge oko mene obuzela nekakva moda naopakog razumevanja stvari. meni je to jasno: što je manje razmišljanja, to je više nagona krda da oni koji misle budu proterani, jer njihovo mišljenje kvari spokoj drugima. što ono kažu: kada glavu ne popuniš znanjem, onda prazna mesta budu popunjena taštinom. a to znači da jednom iskazan stav koji nije posledica mišljenja ostaje zanavek, jer tašti ljudi nisu sposobni da priznaju grešku. najgore od svega: tašti ljudi su danas model i ideal deci oko nas. deca veruju baš njima, koji im daju zabavu i preporuku da imaju pravo na svaki stav, ma koliko glup on bio, a ne nama, koji zahtevamo od njih svakodnevni napor kritičkog mišljenja i trening mentalne kondicije koji će ih dovesti dotle da ljude, stvari i pojave umeju da vide pravim očima i nazivaju pravim imenima, stavljajući ih potom na mesto koje zaslužuju.

imam drastičan primer masovne histerije nedostatka zapažanja: znate li ko je andre rieu?

to je jedna spodoba koja zloupotrebljava neznanje ljudi i plasira im jeftini i stereotipni kič u formi skupo uglancane i pomalo plastificirane kamerne muzike salonskog tipa, koja se u toj neukosti konzumenta smatra i naziva umetnošću. taj zli, oholi i arogantni čovek sebe naziva umetnikom iako nikada nije bio priznati član umetničkog establišmenta, već puki estradni činilac koji će pogaziti svako umetničko načelo da bi se dočepao zarade. ali on zbog toga nema problema, jer njegov obraz je toliko debeo da je čak svoj orkestar, preko svakog bezobrazluka razumljivog normalnom čoveku, nazvao imenom johana štrausa. a sada, preko svake drskosti, hoda svetom govoreći da boljeg orkestra nema, pritom pažljivo birajući ciljnu grupu koja nije sklona kritičkom razmišljanju – jer neukim ljudima je ovakvo delovanje prijemčivo zato što je lepo.

tog strašnog čoveka ćete prepoznati po tome što imitira betovenovu frizuru, a u prednjim redovima tog njegovog orkestra sede žene odevene u svilene haljine svih boja, koje izgledaju kao nešto na pola puta između prinčevog bala iz diznijeve “pepeljuge” i porcelanskih lutaka koje babe stavljaju na krevete gostinskih soba – a kako i ne bi, kad je to lepo.

izveštačeni osmeh tog dripca me podseća na libido ranjenog gorile u zanosu samoubilačkog udvaranja ženki vođe plemena. njegova kicoška pozitura dobro upućuje na ono što on radi: svestan je da ljuštura prodaje proizvod, ma koliko ispod te ljušture ne bilo ničeg, i gura glamurozni salonski stil po metodi “udri, pa beži”. pritom, on zna da može novcem da kupi ugled koji ne može nekom vrednošću da stekne, bez obzira na to što je on, zapravo, sasvim solidno gudi u to svoje skupo ćemane. ah, da ne zaboravim: da bi mogao da naplati preskupu kartu svakome ko nasedne na njegove sopstvene reči da je njegov orkestar najbolji na svetu, u tipičnom manevru “ni koka, ni jaje, nego petao”, on na dugim turnejama muzicira na stradivarijevoj violini, predstavljajući je kao unikat (mada postoji preko 240 sačuvanih violina tog graditelja i neka od njih je uvek u ponudi na prodaju). lik ne preza ni od nižih formi slizavanja sa platežno odabranom publikom, podilazi joj na razne načine i prolazi onako kako biste i mogli da očekujete od takvog ljigavca: zarađuje desetine miliona dolara godišnje od koncerata i nosača zvuka i slike, jer to je lepo.

šta si se okomio na njega, dovikuje baba moje unučadi. kao da je on najgori, veli, i uostalom šta fali lepom?

ma, dobro, nije on najgori, kada se obrati pažnja na ovaj pinkoidni ološ kod nas. ali taj ološ ima ograničeno dejstvo i domet, a ovaj je globalno zlo. na svim meridijanima sveta, klimakterične žene lakše ovlaže kad čuju tog kretena nego kada ovde brkate kuvarice čuju bilo šta iz opusa grupe “legende”. andre rieu prodaje ideologiju kiča kao da je reč o nekoj umetnosti i niko ga ne zaustavlja. a moja unučad rastu izložena tim perverzijama. ne mogu to da trpim, pa taman bilo i najlepše.

– * –

da bi stvar bila gora, pre oko dve godine se desilo, a tek nedavno je postalo široko poznato, nešto čemu ćemo štetu moći da izmerimo samo krišom, jer je postalo predmet kolektivnog orgazma neočekivano velikog dela populacije na društvenim mrežama. naime, glumac entoni hopkins, koji je ovom prilikom prikladno više puta naglašeno nazvan svojom titulom ‘ser entoni’, upetljao se u dil sa ovim đavolskim muzikantom.

ta priča je bila viralna ovih dana na mrežama i po lopataškim blogovima, a toliko je nabijena tear jerking frazama da mi je došlo da povraćam. od povraćanja sam se uzdržao, ali gorušica je ostala.

elem, ser entoni hopkins je valjda čistio svoj ormar, tavan, podrum, šta li, pa je naleteo na notni zapis nekakvog valcera koji je sam komponovao pre pedeset godina, ali se onda, tobože, stideo tog rada i zadržao ga za sebe. odlučivši da više nema čega da se stidi, te da je došlo doba da svima saopšti svoje perverzije, ovaj čuveni glumac je odlučio da izađe pred svet sa tim materijalom.

e sad, ovde ide deo u kome nedostaje karika u lancu fabule. nije jasno da li je ser entoni u nekim dugovima, da li mu je penzioni paket slab ili pati što baš i nema previše ponuda u holivudu, tek rešio je da se obrati mamlazu sa početka ove priče – e da mu on to upriliči za orkestarsku izvedbu. ovaj je jedva dočekao, pa razvio aranžman za taj valcer i prikladno ga promovisao na prvom sledećem nosaču zvuka i pride na nekom salonskom koncertu u beču, u prisustvu glumca.

kakav je taj valcer i šta bi se o njemu moglo reći, radije ću da prećutim, jer mi iskrenost nalaže rečnik koji savetuje dvojici nesuđenih saradnika da ih uputim u po tri primerka majčinog prenatalnog okrilja. reći ću još ovoliko, pa dosta: rieu je bio na visini zadatka, tačnije na nivou svoje misije prodaje magle i sumaglice. a taj snimak je postao toliko popularan u poslednjih desetak dana da je to postalo nepodnošljivo.

šta mu je to trebalo, voleo bih da znam. ser hopkinsu, mislim; boli me kuraž za onog majmuna iz holandije. glumački, zapravo umetnički ugled ser entonija hopkinsa u celom svetu je velik, u rodnom velsu ga smatraju za polubožanstvo, a mnogi su mu oprostili i to što je između svih onih holivudskih hitova snimao i neke jeftine trešove, jer u njima je makar ostajao na visini svog glumačkog kapaciteta.

šta mu je to trebalo, pitam ponovo: ovo je prvi put da ga vidim upletenog u pakt sa đavolom, tačnije sa đavolovim predstavnikom, da baš ne kažem nešto drugo, kako bi na svetlost dana izveo nešto lepo.

klimakteričnim gospođama neću da kvarim ugođaj. ali bih ih zamolio, pobogu, da prestanu da tu splačinu upakovanu u svilu i kadifu nazivaju umetnošću. što se tiče sera entonija, nisam uspeo da razumem da li je oduvek bio sklon tako plitkim porivima, ali se uzdržavao zarad obećanja datog svojoj muzi, ili je to samo incident jednog starca čiji životni sokovi su iscureli, pa se sad svake šanse hvata. zaboravio čovek da je privrženost umetnosti merilo duše, a konzumiranje kiča merilo karaktera.

– * –

muči me gorušica.

strašno me muči gorušica.

tjah.