Ode bosonoga diva

Maločas sam čuo vest da je umrla Cesaria Evora, jedna od najvećih diva posebnog soja fado muzike po imenu morna.

Čuli ste njenu muziku, to je sigurno, bar nešto. Ako vas nije taklo, žao mi vas je. Što se mene tiče, nešto tako lepo nisam otkrio mnogo puta u životu. A nije da se nisam naslušao dobre muzike. Morna, tužni fah već tužnog žanra. I ne mogu da zamislim drugi jezik sem portugalskog.

Otkrili su nam je prijatelji koji se bave muzikom. Sećam se, doneli su tri CD-a njene muzike Jasni za rođendan. Slušali smo to, kao opijeni, danima.

Nije trebalo mnogo da bismo razumeli: to je umetnost potekla iz bola. Trideset godina je Cesaria pevala po kojekakvim ćumezima na rodnim Zelenortskim ostrvima dok nije bila otkrivena svetu, tek krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Bili smo i na njenom prvom beogradskum koncertu, poodavno beše, 2002. godine. Bosonoga, tužnog izraza na licu, glasa koji je na sred scene podmazivala viskijem, jednim za drugim; i bojila ga dimom iz cigareta, paleći jednu za drugom, povremeno zauzimajući mesto za stolom sa kariranim stolnjakom u prikrajku scene, koji je izgledao kao da je prenet iz “Šumatovca”, sve sa onim kiselkastim smradom iz šanka koji sleduje uz mesto u toj kafani…

Bože moj, kako je to lepa muzika. Tako lepa i tako tužna.

Zbogom, Kraljice.