Nepotrebno znanje

NJastavljamo seriju slika naučnika u mladim danima. Za stariju verziju Karla Fridriha Gausa goglujte 10 DM.Godina 1820. bila je prestupna. Na ostrvu Milosu otkopana je statua (doduše bez ruku) neke zgodne cice; u SAD je izborna godina – Džejms Monro opušteno trči homerun; trapavi eksperimentator Ersted primećuje vezu elektriciteta i magnetizma; ljudska noga prvi put staje na tlo Antarktika; u Engleskoj je porinut brod nevinog imena Beagle. Nemačka, u to vreme konfederacija 39 suverenih država, široko ulaže u kartografiju; od Vojvodine do Danske geometri imaju pune ruke posla. Administracija je jako zadovoljna što se projektu brzo i lako pridružio mladi, ali već poznati dr Karl Fridrih Gaus, isti onaj čika koji nas je mudro gledao sa novčanice od 10 maraka. Nosači geodezijske opreme, sa svoje strane, nisu preterano srećni. Sa njihove tačke gledišta, mladi doktor je definitivno rešio da slomi svoj mladi vrat pentrajući se na planinske vrhove Hohenhagen, Inzelberg i Broken (sic!). Možemo da zamislimo nosače, koji stenju pod teškom opremom, kako besne dok slušaju tiho mrmljanje mladog doktora, koji se svađa sa samim sobom dok u glavi izvodi složene kalkulacije. Verovatno su se žalili suprugama kako je taj mladi doktor ludak koga ne žele da ga nose na duši. I verovatno su im supruge odgovarale da umuknu, jer se posao dobro plaća. Ali mladi doktor izgleda nesalomivo, a na licu mu se vidi nesumnjiv smešak pobednika; verovatno je dopustio sebi i veseli Tako je! uzvik. Merenja koja je izveo, i za koja je izmislio novi instrument (isti onaj koji je Gausu pravio društvo na novčanici), potvrdila su teoriju: zbir uglova u Hohenhagen-Inzelberg-Broken trouglu nije 180 stepeni*.

Broken, vidik mora da je sjajan, čim su Nemci na njega stavili repetitor

Nastavite sa čitanjem… “Nepotrebno znanje”

Još ideja za zimu

Za one koji nije uspeo da probudi jutarnji prilog, ili bi da iskoriste ovo vreme i utonu u (zimski) san…

Evo jednog nesvakidašnjeg buđenja zime…

Ne dajte da vas natpis na kraju filma zbuni. Bil je živ i zdrav, vredan i radan, kloni se javnosti, al’ nećemo o njemu. Nećemo ni o stripu (za sada) koji je izvesnim momcima poslužio kao inspiracija za ovaj film, koji ćete sigurno ponovo pogledati. Winking smile

Engrpski jezik

Jeste li kad čuli taj jezik? Niste? Biće da jeste, samo ako imate televizor ili ste ikad u poslednjih deset godina ušli u neku prodavnicu. I ne samo da ste ga čuli, nego vaša deca verovatno tim jezikom već govore. Ili će govoriti. Tugo jesenja zimska.

Koliko me ima danas - zapita se Komšija kad smo se najeli gulaša iz kotlića i prešli na vino, a sve pod orahom...Moj Komšija je samozvana jezičara, baš da ne kažem negovatelj jezika. Mnogo pre nego ja, primetio je da jezik govora i pisanja ne pripada onima koji su školovani da se nazovu stručnjacima u toj oblasti, nego svima koji misle (ili bar govore i pišu) na tom jeziku. Dao je sebi u zadatak da ispaljuje mentalne strelice na svakog ko pokušava da ga natera na bilo kakvu paušalnu misao, a kamoli na ikonografiju mediokriteta.

Komšija čak ponekad i tiho popizdi za naš račun, iako mu malo ko daje za pravo, a tek je malo onih koji su spremni da poslušaju, razmisle i shvate. Pošto je premalo ljudi oko mene koji se iole trude oko jezika, a kamoli da ga neguju, a tek na tako šašav način, trudim se da ispratim sve.

Engrpski, ili kako to Komšija naziva, “engrbian” (taman da zazvuči kao da ima veze sa mnom), provaljen je na blogu koji on vodi na engleskom jeziku još od doba dok je boravio Tamo Preko. Sad kad se vratio, još je luđe: nova perspektiva se pretvorila u novu dimenziju: čovek uočava ono što mi uzimamo zdravo za gotovo.

Žao mi je što nemam kapacitet da ignorišem te tekstove. Ama, kad bih makar imao hrabrosti da se usprotivim tezama koje i Komšija ima običaj da udene između redova. Ne zbog utuka čoveku sa kojim je zadovoljstvo stupiti u raspravu, nego zbog klasičnog poricanja da je kolonizacija srpskog jezika stranim rečima načinila najveću štetu otkad srpski jezik postoji. Ovo što se sada dešava u srpskom jeziku nije se dešavalo ni pod Turcima ni pod Marijom Terezijom. Biće kasno kad shvatimo. Poricanje je jedino preostalo kao metod pre nego što se pomirimo. Što se mene tiče, pomiriću se sa tim kad crknem.

Neću da širim priču. Ako znate engleski dovoljno da umete da čitate između redova na tom jeziku, čitajte sami. Ako ne znate engleski, ima Komšija svašta nešta i na srpskom, a što se takođe tiče jezičarenja – pogotovo komparativnog. A kad iščitate leksikon pod naslovom “Vodič kroz običaje severnoameričkih plemena na prelomu vekova“, možda će vam Amerika ogaditi. Kao što bi trebalo.

Za ljubitelje SF-a, ima Komšija i neka iznenađenja. Tamo na matičnom sajtu su prevodi na engleski. Ja, pak, navijam za održanje materijala na srpskom. Moraću da mu predložim da preda nešto Suštini pasijansa na čuvanje i čitanje…

Ako vam ništa od ovog nije jasno, uhvatite mog Komšiju na Suštini pasijansa. Bez brige: prepoznaćete ga među najaktivnijim komentatorima, od one sorte što ima svoje mišljenje koje nije nužno u skladu sa mišljenjem autora teksta.

P.S. Umalo da zaboravim: to “komšijanje”, sve sa kapitalizacijom, virtualna je pojava, objasnio sam još onomad. Koliko mi je daleko? Hrabriji bi smeli i biciklom, eto toliko je daleko, eeee, blizu. Nije nas ni Atlantski okean omeo u druženju, pa neće ni 55 km puta od kuće do kuće. Vidimo se ponekad. Nažalost, ne dovoljno često.

(Via)

Buđenje zime

pogled s prozora

Nek nam nosići pocrvene!

Volite li zimu? Kakva osećanja u vama bude pomisao na ovo godišnje doba? Moje “emotivno razmišljanje” prema njoj je sendvičarskog tipa – jedno vreme sam je voleo, pa posle nisam, sad je opet volim. Winking smile Doduše, moja sadašnja ljubav prema njoj nije ništa izraženija od ljubavi prema drugim godišnjim dobima. Ušao sam, izgleda, u ono doba života kad u svakom godišnjem dobu vidiš samo lepe stvari. Smile

U trenutku kada budete čitali ovaj prilog zima će već biti tu oko nas. Neko ju je možda već osetio zbog suviše kratkog/tankog komada odeće ili zbog iznosa na računu za grejanje, al’ ne bih sad o tome. Kažu da ne treba davati savet nekom ko ga ne traži. Stoga dalji tekst protumačite kao predlog, kao ideju, kao podstrek,… Pointing up

Pridružite se nekoj grupi dece koja se igra u snegu. Potrudite se da vas prihvate. Možda će vam biti lakše da to uradite ako krenete sa nekim svojim vršnjakom (nebitan je pol); samo vas “matorih” mora da bude bar 3-4 manje od “mlađih”.

“Podelite” malo dečije radosti. Pomozite im da naprave sneška. Ili iglo. Naučite ih da naprave lepše grudve. Utabajte neku stazu sa njima. Sankajte se s njima. Uvaljajte se u sneg s njima. Smejte se s njima. Pomozite im da se “slikaju” u snegu, pa im pokažite kako se to može (trapavo) uraditi samostalno. Igrajte se.

Kad se umorite, ponesite jednu grudvu kući. Stavite je u neku činiju, pa je uz topao čaj/kakao/kafu posmatrajte kako se topi. Eto tako…

Fotografija dana, 20. decembar 2011

Provokacija i ništa drugo. Čista provokacija… Ama, nije provokacija problem, nego to što sam naseo na nju, a da nisam ni krug optrčao.

Zalomi se ponekad složen radni raspored, pa nema vremena za blogovanje. A onda, kao za inat, nađe se neko da me začikava. I to ko će drugi, nego moji uvek budni komentatori; i to zašto, nego zbog klikera… A nije da nisu znali, postao sam predvidljiv na tu temu. Uslikao sam brzu-brzu-brzu seriju, izveo jednu brzu-brzu-brzu obradu, isekao parče, pa im poslao da se nađe, eno tamo.

A onda dug period bonace, videli ste i sami, ništa celog dana na SP. Šta da se radi… I zato, evo sada cele fotke načinjene jedva iza podneva:

Fotografija dana za 20. decembar 2011.

I tako, pošto je mišn bio akomplišd još za dana, ovo je sam oda namirim običaj. Nyah-Nyah

Očekujem provokacije tipa “klikeri u ključaloj vodi”, “klikeri u bekstvu”, “klikeri i nacionalna samosvest”, “klikeri kao takvi”… U međuvremenu, puštam da se ideja ohladi “na prirodno”… Rolling on the floor laughing