Svaki bog s prezirom gleda na religiozni pluralizam
Lekcija XVI
Solomun ili Ljudi kao bogovi
Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj međusobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sadrži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat znači saopštiti mu da treba da bude uništen; no ipak na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i time mu se olakšava odbrana od uništenja, ili delatnost uništenja počinje postavljanjem samome sebi preprekš. Zato ako sšm početak rata može da bude smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispoljavanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva; ona je prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja, te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonsekvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civilizacije i porastom logičnog mišljenja taj običaj potpuno zamro.
Govorimo ipak o vremenima kada je — ponavljamo — taj običaj još bio na snazi i kada je često bivao praktikovan kako od ljudi, tako i od bogova. Gospod u tom pogledu nije predstavljao izuzetak, a njegov postupak, koji želimo da opišemo, počivao je baš na objavi rata svome vernome sluzi — Solomunu.
Solomun, naime, vladao se lakomisleno i neverovatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek preterano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu vremena i novaca. Kako javljaju knjige o carevima, Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptilna i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hranilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razumevanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti — ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun 
je postao do te mere obestan da je počeo da popušta svojim ženama u religijskoj materiji — a treba znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak, kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako podlegaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obećavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, neprekidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi im se — svako rado doprinosi slavi svoga boga, i to tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Tako je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podignuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos. Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru prestonice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvoru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna se koliko novca treba izdati na kult jednoga boga — a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili trideset. Tu su ti Moloh, Oziris, Astoret, Amos — čitave gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa pozlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo isključivo u njihovu čast.
Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 16)”
sam odustao negde u večernjim satima jer mi konstantan signal zauzeća nije mnogo pomogao u spoznaji šta se dešava s mojom karticom. Sajt banke je, kao najnoviju vest, imao informaciju od pre pola meseca gde se ponose nekim finansijskim rezultatima (što je i dalje slučaj, 24 sata kasnije).