Marinko me opomenuo. A kad me Marinko opomene, nema šale.
Danas je pedeset godina od dana kada je Ivo Andrić primio Nobelovu nagradu za književnost. Ne znam šta bih osobito paмetno mogao da kažem tim povodom, osim da vas uputim da pročitate, prelistate ili barem dotaknete na čas neku Andrićevu knjigu.
Umesto toga, odlazim na stranicu sajta Пројекат Растко i odande prenosim celokupan sadržaj besede koju je Ivo Andrić upriličio prilikom prijema. Ima već neka godina otkad sam to pročitao, baš na toj stranici. Vredi vremena.
Priroda retko sjedinjuje, u jednoj ličnosti, snagu karaktera i snagu intelekta. To je opreznost s razlogom predviđena i mogla bi odlično da nas navodi na divljenje prema Tvorcu da nije mnogobrojnih drugih načela po kojima je on uredio svet. Ovde se ipak radi baš o takvom načelu koje je veoma pohvalno. Naročiti slučaj toga načela je činjenica da priroda izuzetno retko sjedinjuje vojnički talenat sa širinom duhovnih horizonata i opštom inteligencijom. Stvar je razumljiva, jer su to međusobno suprotne vrline. Odista je lako zapaziti da vrlina vojnog starešine počiva na tome što on treba da iskaže samostalnost samo u granicama naređenja. Svako naređenje ostavlja izvesna prazna mesta za nepredviđene okolnosti, a starešina treba da ih ispuni najispravnije što je moguće, kako bi bio ostvaren glavni cilj naređenja. Ali starešina je izgubljen ako počne da premišlja o nečem što leži izvan naređenja, na primer o opštem cilju kome naređenje služi; vrednost starešine počiva na sposobnosti ograničavanja svoga vidokruga. Previše inteligentan oficir kome je naređeno da zametne kratku čarku, poželeće, u pogodnoj prilici, da dobije ceo rat ili sasvim da spase čovečanstvo: u rezultatu on gubi čak i malu bitku. Inteligencija, naime, ima prirodnu sklonost ka stalnom prekoračivanju granica, koje sama sebi nameće ili koje joj nameću drugi; teži ka konfrontaciji raznih tačaka gledišta, ka razmatranju razloga koji su u suprotnosti sa odlukama ili primljenim naređenjima; loše podnosi subordinaciju i red, a na marširanje u korak gleda s prezirom. U rezultatu može da dovodi do istih posledica kao i slab karakter: lako rađa dezertere. U prirodu talenta jednog vojnika spada sposobnost za tačno ograničavanje ciljeva kakvi se žele postići.
Znate o čemu pričam, naravno da znate: na jednom snimku 
