Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nerviraju me ovi spikeri na televiziji. On će nama “Poštovani gledaoci kraj malih ekrana”! Nama, bre, ej, nama! A mi imam0 “plazmu” od metar i po, bre!
Ima na tim televizijskim stanicama neka babaroga, garant. Ne znam da li je jedna osoba čije usluge TV-stanice plaćaju ili svaka stanica ima svoju babarogu. Znate na šta mislim – babaroga je osoba (nebitan pol) koja određuje granicu starosti od koje je neki emisija/film/serija prihvatljiva za gledanje.
Budalaštinama nikad kraja. Triput sam se zatekao ispred televizora i svaki put čuo neku glupost vrednu podizanja spomenika. Biće materijala za utovar, vidim ja.
Baš se zatekoh ispred jednog televizora i gledam reportažu o medvedima koji su se nakotili preko mere na Karpatima, pa stanovnici rumunskih gradova na obodu karpatskih šuma imaju mnogo problema. Samo u Brašovu, 2010. godine je zabeleženo 14 incidenata sa veoma ozbiljnim povredama osoba. Međutim, ubijanje medveda je zabranjeno aktima Evropske unije – u kojoj medveda više i nema, osim u zoo vrtovima – a i za onih 300 medveda koje smeju da upucaju, papirologija je tolika kao da svaki medved treba da bude lansiran u nisku orbitu.
I dok traje birokratska zavrzlama prvog reda, medvedi haraju po naseljima, ulaze u dvorišta tražeći hranu, prevrću kontejnere, napadaju prolaznike i izazivaju kolaps u saobraćaju, mnogo je važnije da budemo füni prema njima, jer to su evropske vrednosti.
Živo me zanima šta bi bilo kada bi prvi Nemac završio sa 140 šavova po celom telu, kao što se to desilo jednom nesrećniku u Rumuniji pre dva meseca. Da li bi i tom medvedu pisali elaborate o preseljenju u tzv. humanim uslovima? Kako da ne!…
Budalaštinama nikad kraja, kao što rekoh. Evropo, nataknem te tako pametnu.
Ja sam srećan čovek, jer uvek imam dva Božića oko Nove godine.
Svim drugarima, znancima i neznancima katoličke ispovesti želimo srećan Božić!
(Svaka sličnost je apsolutno namerna.)
Varijacije, varijacije; božićna atmosfera, jarke boje, oblici, san o bokehu i tako to.
Imao sam stotinu ideja od kojih se njih devedeset devet izduvalo, a možda i više. Tek, kad je došlo veče, a ja pozavršavao repove poslova koji su ostali za mnom, ostao sam bez ideja. U takvim časovima, pribegavam jednom receptu koji sam negde pročitao, čuo ili mi ga je neko rekao: fotoaparat u ruke, na noge lagane, pa gledaj okolo.
Tako i bi.
Na šta mi je pogled pao, sad baš da vam ne pričam. Bolje da vam pokažem:
Nastavljam temu od juče. 
Ista opisana tehnika, osim što sam ovog puta “malo” prenaglasio boje i što sam preoštrio klikere. Povećao sam udaljenost do izvora svetla u pozadini i to je pomoglo da kontrolišem količinu svetla.
Bilo je još nekih varijacija, ali ovde se zaustavljam. Međutim, mišn not akomplišd: nisam napravi ovarijaciju ove scene (i nekih drugih) bez talasaste žice (tj. rajfa za kosu). Ovo bi bilo mnogo bolje da je bez te prepreke. Bez obzira na grešku, puštam fotku: ne za kaznu, nego da bih napravio javnu mentalnu zabelešku. Najzad, naučite i vi nešto usput, na tušđoj (mojoj) grešci.