Prosti dokument vremenskih prilika – a šta bih drugo…
Danas sam dvaput promolio nos napolje: odmah po ustajanju, oko osam ujutru, kad sam izašao da lopatam sneg čak pre jutarnje kafe. A onda opet nešto iza ponoći, da novom dozom lopatanja, petog ili šestog u danu, olakšam posao ujutru. Bela govna padaju i dalje, pa će celog vikenda biti posla do mile volje. Obeležilo mi je celo raspoloženje tokom dana, tako da mi nije bilo do nekog foto-žurnala; možda odem da prošetam sutra, ali naglasak je i dalje na reči možda… 
I tako, napravio sam dva snimka an passan i to je sve. Kroz prozorsko okno ovog puta: nisam hteo ni na čas da hladim predsoblje u kome se nalazi TA peć koja je neprekidno uključena još od četvrtka… Motiv je poznat, samo sam ovog puta odabrao prošireni kadar:
Malo sam se igrao ovom fotografijom u postprodukciji; u varijacijama sam hteo da vidim šta će biti ako raširim stanje na histogramu do kraja. Rezultujuća slika je bila kao scena od plastike: izgubio sam “boju” vlage u vazduhu, tu sumaglicu koja je suštinski važna za atmosferu. Vratio sam na nulte vrednosti i tek-tek pojačao tamne tonove, da vratim dubinu slici. Učinio sam to tako da ne pokvarim realno sivilo. Mišn akomplišd. 
U Kikindi ovih dana nije tako hladno kao na drugim mestima, vrti se negde oko -10°C (i po dva-tri stepena gore-dole). Nema ni jakog vetra, što je dobra vest. Zapravo, kad padne sneg, nije tako strašno. Najgora je suvomrazica. Dobro de, otkud sneg u februaru – to je to, odradismo ga. I priroda ima mišn akomplišd. 