Ako ste bili napolju tokom dana, nadam se da ste napunili baterije endorfinom barem toliko koliko i ja. Doduše, fantastično vreme tokom dana je samo deo uzroka mog dobrog raspoloženja…
Bilo je prepodne, vozio sam ka Beogradu. Malo sam kasnio, ali nisam izigravao Ajertona Senu. Kulirao sam vozeći nekom normalnom brzinom i uživajući u pejzažu u ravnici.
Jednog časa više nisam mogao da izdržim. Negde između Perleza i Čente, stao sam pokraj puta i štriknuo pet-šest ekspozicija. Jedna od njih je zaslužila promociju ovde.
A kao da ima šta da se priča. Mišn akomplišd.
No, već zamišljam šta će biti ako li okačim ovu sliku na PhotoSig. Jedan bi solio kako mu smeta senka. Drugi bi biberio kako mu fali još prostora na levoj strani, te kako je trebalo da napravim horizontalni kadar sa primenjenim pravilom trećina. Treći bi zaljutio kako mu nije jasno šta sam ja ovde hteo da kažem. A četvrti bi našao za shodno da primeti kako nisam koristio ND grad filter i kako bi taj i taj objektiv u režimu f/22 dao bolju teksturu u kori drveta (ajdeeee!). Zašto gubim vreme na tom portalu, uopšte nisam sposoban da vam objasnim. Navika, šta li.
Auu, kako je sve lepo, na ovoj slici. Dođe mi da potrčim, dođe mi da se pretvorim u sovu pa da sletim na vr’ drveta. Došla mi i godišnjica braka, a stiže i proleće.