…I bio bi džangrizavi matori pesnik čupavih obrva koji agituje da se u kafanama u Mokrinu opet pije vina° na sat.
Miroslav Antić je rođen u Mokrinu 14. marta 1932. godine. U rodnom mestu se zauvek zarazio mirisima Banata. To su: miris vlažne slame kad se unese u kuću na Badnje veče, miris ulice kad procveta bagrem, miris vina čuvanog za Vaskrs, miris Đurđevdana u Garavom sokaku. To su: miris lipe u porti pravoslavne crkve, miris otkosa žita, miris jabuke petrovače, miris prašine posle kratke avgustovske kiše. To su: miris gibanice od ludaje, miris slatkog od dunja, miris toplog komada hleba sa malo masti i aleve paprike, miris prvog snega.
Onaj ko upozna sve te mirise, skupo plaća celog života: postaje ili pesnik ili pijanica. Mika je postao oboje, a bio je još mnogo šta. Kažu da je bio šampion u svemu, čega god se latio. Za pesništvo već znamo. A hteli smo da znamo i više od toga, pa je valjda zato Mika jednom prilikom napisao:
O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.
Pamtim kad sam ga video uživo prvi put: čitao je svoje pesme u mojoj osnovnoj školi nama, pubertetlijama, i govorio kako bi tako voleo da nam ukrade samo malo toga što mi tako puno imamo, a on više nema. Nisam razumeo na šta je mislio. A danas razumem.
Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al’ ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
Nastavite sa čitanjem… “Danas bi mu bilo osamdeset…”
3.141592653589793238462643383279502884197169399375
