Pravi dan za kuliranje u šetnji, sa fotoaparatom u rukama.
Moram priznati da sam jedva dočekao vikend. Prvo da bih se naspavao k’o čovek, a onda da bih pobegao nekud, bilo gde, samo da je dalje od računara. Jasna je iskoristila pravo jačeg, pa me je po kratkom postupku izvela u dugu šetnju. A vreme – kao u sovjetskom crtanom filmu.
A kolika je šetnja bila, zamislite na osnovu devedeset fotki koje sam napravio… Imao sam i plan za fotku dana: istraživao sam namerno pregorevanje velikog dela slike uz namerno slikanje protiv sunca, pri čemu je glavni objekat slikanja očuvan u fokusu i u optimalnom svetlu. To do sada nisam radio baš namerno (bilo je takvih incidentnih) i moram priznati da nije lako. Postprodukcija takvih fotki je komplikovanija nego što sam mislio i našao bih se u nebranom grožđu da se nije desila incidentna fotka koja je prevladala sve druge. A to je ova:
Potrebno je da kažem par reči, mada u suštini nema šta veliko da se priča, jer ovo je očigledni mišn akomplišd. 
Na sad već zaboravljenom spisku tema za fotku dana nalazi se i tema “odraz”. Setio sam se fenomenalne serije Reflection Vlade Marinkovića, fotografa kojeg smatram jednim od najinspirativnijih uzora. Rekao sam sebi da kad-tad moram oprobati nešto u tom smeru. Međutim, nikad nisam uradio ništa posebno da bih to izveo. Nema neke vode u okolini (osim ove na slici – to je veštačko jezerce u jednom zanimljivom okruženju blizu centra Kikinde), a nije mi bilo lako da lovim nekakve kiše, jer na mestima gde ima zanimljivih građevina u okolini, takođe nema prilike da se formira ikakva barica na trotoaru ili na trgu.
A šetajući danas, ovo se prosto namestilo. Napravio sam grešku koja je očigledna svakom vičnom oku, ali zadržavam je za kaznu, za pouku i za podsećanje da se vratim ovoj slici kad budem stigao. Stižu mi gosti, odoh. 
A evo i ispravke.
Šta smo naučili iz ovog? Brzo, kuso.