Boktemazo, da li je moguće da predmet fotografisanja može da izazove ovisnost poput teških droga?…
Prošle noći sam izginuo radeći neki hitan posao, legao sam u zoru i to bdenije mi nije prijalo. Spavao sam manje nego što bi trebalo i u nevreme, pa kako sam ustao, tako sam nastavio da radim i to je trajalo do večeri. Primetili ste, uostalom, da nije bilo ad hoc priloga tokom celog dana… Tako je to ponekad.
Kasnije uveče, pomerao sam nešto po stolu i u jednom času mrežica sa klikerima mi se našla u rukama… Hmm… Naaah, obećao sam da neću. Ma, dobro, samo sam pomislio… A onda, pomerao sam neke oprane sudove i u ruci mi se našla tek oprana teglica od nekih grčkih maslina, tačno protiv svetla na radnom delu. I sasvim slučajno opet pogledam ka klikerima… I tako…
Eksperimentisanje je bilo potpuno bez plana i programa. Gurao sam svetiljke u klikere, osvetljavao sa svih strana, podmetao crveno svetlo, pokušavao da kontrolišem pregorevanje, varirao pozadine bez onih šarenih papira… Od trideset ekspozicija, pola sam izbrisao jer uopšte nisu valjale. Od preostalih sam na kraju izolovao pet, onda sam napravio pauzu za čaj i tada brzo izabrao jednu od njih koja mi se na prvu loptu učinila zanimljivom. Bum, tras, gotovo. Mišn akomplišd. 
Idemo dalje. Još samo malo. Poslednja u ciklusu je za 24. mart…