Napravi korak ka ulici, pa zastade. Šta mi bi da ga ne ponesem odmah? Da, mislio sam da pauziram desetak dana od fotografije, ali taj hobi je droga. Biće mi žao ako ga ne ponesem. Phui…
Jon Vegge Knoor from Hasselblad je obuo svoje najudobnije patike, neke koje su izgledale kao da imaju ugrađene spojlere i maglovke, pa je krenuo u rekreativnu šetnju.
Kako se mašio za kvaku, gotovo instiktivno je znao da je zaboravio da ponese mobilni telefon. Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, tražio je od njega da se ne odvaja od mobilnog telefona i da strogo pazi da baterija uvek bude barem do pola puna. Zgrabio je mrsku spravu sa punjača i uputio se napolje.
– Ovo je već po Marfiju! – reče sam sebi, naglas u bradu kada je u trenutku kada je zaključao drugu bravu i shvatio da mu je novčanik ostao na ormariću za cipele u predsoblju. Otključa dve brave, uđe, uze novčanik, krenu napolje, ali pre ponovnog zaključavanja zastade razmišljajući. Ne, nisam ništa više zaboravio, pomisli u sebi.
Na izlazu iz zgrade oseti topli povetarac. Proleće je već počelo i bilo je prilično toplo. Nije još ozelenelo, ali tek što nije. Svetlo je bilo čudno i Jon Vegge Knoor from Hasselblad je pogledao na sat. Dok stigne na reku, udariće zlatni sat, a nije poneo fotoaparat. Ali, ko sad da se vraća. Napravi korak ka ulici, pa zastade. Šta mi bi da ga ne ponesem odmah? Da, mislio sam da pauziram desetak dana od fotografije, ali taj hobi je droga. Biće mi žao ako ga ne ponesem. Phui… Vrati se u zgradu, pope na svoj sprat, otključa dve brave, uđe u stan, pa izvadi fotoaparat iz velike foto-torbe i stavi ga u mali ranac. U predsoblju se setio da je baterija verovatno prazna. Čestita sam sebi na lucidnom i blagovremenom prisećanju, pa u dva koraka zgrabi rezervnu bateriju iz spoljnog džepa foto-torbe i veštim pokretom je ubaci u džep. Promeniću bateriju usput, šetajući.
Kad je najzad stigao na ulicu, Jon Vegge Knoor from Hasselblad odahnu sa olakšanjem. Bio je željan šetnje, nije izlazio već nedelju dana i to ga je činilo nervoznim. Šetnja je prava stvar, znao je to odavno.
Na uglu je prišao kiosku da proveri da li je stigao novi broj Žutookvirnog zabavnika. Novog broja nije bilo, ali – nešto nije u redu. Nije mogao da ukapira šta. Nedoumicu je prekinula prodavačica iz kioska:
– Komšija, je l’ vi to imate nove naočare? Baš lep okvir!
Jon Vegge Knoor from Hasselblad poče glasno da psuje, toliko da se sirota prodavačica veoma uplašila i još pocrvenela od stida – ali psovke nisu bile upućene njoj. To se Jon Vegge Knoor from Hasselblad najzad setio šta bi: na nosu su mu bili cvikeri za čitanje. Ima jedno tri meseca, promenio je dioptrije i po prvi put nosi različite cvikere za čitanje i za gledanje “na daleko”. Nije neka dioptrija, ali različito vidi na dva oka, a ta nova cilindrična stakla su izazvala visoku uslovljenost, pa ne može bez cvikera na neko vreme, kao pre. Po kući ceo dan nosi cvikere za čitanje, ali ako ih nosi napolju duže od petnaestak minuta, počne da ga boli glava. A još nije stekao naviku da nosi oba para sa sobom.
I šta je mogao, vrati se opet u stan. Cvikeri za daljinu su se nalazili u futroli na radnom stolu u dnevnoj sobi. Stavi ih u džep i uputi se napolje. Taman je zaključao drugu bravu, kad zazvoni mobilni. Znao je ko je; samo je on znao broj; uostalom, on mu je i dao taj telefon.
– Halo – reče pomalo umornim, pomalo besnim glasom Jon Vegge Knoor from Hasselblad.
– Đurađ Talašević, koordinator prog…
– Zaboga, Talaševiću! Dokle ćete da započinjete svaki razgovor navođenjem kompletnog opisa svog radnog mesta? Znam ko ste. Šta želite?
– Ali, dragi moj Jone Vegge Knoore from Hasselblade, nemojte tako! Naziv mog radnog mesta je važno reći pravilno, zbog tačne identifikacije. Znate, malo je ljudi koji mogu da ponove…
– Da, znam. To ste mi rekli već trideset puta. Poznajem vaš glas i vaš način govora, to je valjda dovoljno.
– Jeste li kod kuće? Jeste? Odlično. Dolazim vam u posetu kroz nekoliko minuta. Imam neke vesti za vas, želim lično da vam ih saopštim – reče Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala i prekide vezu.
– Do đavola. Do đavola. Do đavola. – papagajski precizno ponovi tri puta Jon Vegge Knoor from Hasselblad. Otključa dve brave, uđe u stan, stavi novčanik na ormarić za cipele, vrati fotoaparat u torbu i rezervnu bateriju u spoljni džep foto-torbe, skide cvikere za daljinu, stavi ih u futrolu i baci na radni sto, sede i izu svoje najudobnije patike, one koje izgledaju kao da imaju ugrađene spojlere i maglovke, i zafrljači ih iz sobe u predsoblje.
Neko je pozvonio na vratima.
Komentari su onemogućeni.