Započinjao je tri-četiri puta, jako mu se piškilo i ovoliko je falilo da dođe do nepojmljive katastrofe koja bi ga obeležila za ceo život – ili barem do kraja boravka u tom vrtiću, još godinu i po dana.
Jon Vegge Knoor from Hasselblad nije mogao da veruje svojim ušima.
– Ponovite to što ste upravo rekli, molim vas.
Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, napravio je grimasu zadovoljstva. Otprilike kao debeli mačak koji je olizao šlag sa torte, pa ga gazdarica uhvatila na delu, a on zna da će mu ona oprostiti čim on kaže “Prrrr!”.
– Uredili smo da dobijete pozivnicu na simpozijum čitalaca između redova, koji se održava ove subote, tačnije sutra, u 1200 sati po griniču, u 1300 sati po lokalnom vremenu, u krčmi „Kod vesele grudvice“, u kanjonu između dva balona, na Planini Zvezdočataca – ponovi Talašević radosno.
– A prikrivanje zaštićenih svedoka i tako to? Ona vaša histerija od pre desetak dana kad sam otišao u Makiš da fotografišem? Šta ćemo s tim?
– Ma ne, dragi Jone Vegge Knoore from Hasselblade! Ne! To je stvar prošlosti! Naše ekipe za analizu obaveštajnih podataka su nepobitno utvrdile da to vaše redovno kretanje predstavlja savršenu mimikriju! Vi zapravo doprinosite svom skrivanju svojim kretanjem! Nešto kao vaše ime, koje niko ko nije završio specijalnu obuku program za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala ne može da upamti. E, pa tako isto: kad se krećete po mestima zanimljivim za fotografisanje, po knjižarama, pozorištima, simpozijumima, po onim vašim galerijama, muzejima, božemeprosti gde to sve idete, vi činite tako dobru i tako prirodnu masku da ni mi, koji smo specijalisti za te stvari, ne možemo da za vas nađemo bolju! I zato smo vam uredili pozivnicu za simpozijum… Naravno, troškove ćete sami snositi…
– Znao sam da ima neki zajeb.
– Pa dobro, za ekspoze ćete se snaći već nekako…
– Šta, ne razumem… Kakav ekspoze? Šta bulaznite, čoveče božiji?
– Pa znate, to je simpozijum zatvorenog tipa, svi učestvuju aktivno, čitanje između redova, znate već kako to ide, kao fol, intimno društvance u krčmi, sunčan dan na terasi, a zapravo sve neki mudroseri koje niko normalan ne razume šta pričaju. Ne razumem vam se ja mnogo u te stvari…
– Ja nemam nameru da podnosim nikakav ekspoze! I nigde! I nikome! I nikada! Jeste li razumeli? Ja se nikuda ne mičem iz ovog ćumeza!…
– Ala ste vi čudan čovek, dragi moj Jone Vegge Knoore from Hasselblade! Prošli put ste hteli da izađete kada to nije bilo bezbedno. A sada kada smo sve sredili za vas, vi nećete da idete. A i vaš komšija Jen, Jin, kako se ono zvaše onaj što ima dedu sa fotoaparatom, i on ide tamo, sam se prijavio; on nam je i dao ideju dok smo ga pr… Eeee, dok smo osmatali njegove aktivnosti. A biće tamo još nekih zanimljivih ljudi koje ćete nepobitno želeti da upoznate lično, da razmenite malo iskustva, da proćaskate, i tako to… Ama, šta je problem, sklepajte neki ekspoze za čitanje između redova, znaćete vi to…
Jon Vegge Knoor from Hasselblad je osetio da mu tlo pod nogama izmiče. I komšija… Zaboga, ne, samo to ne… Kada tamo barem ne bi bilo nikog koga poznajem, pomisli…
Talašević je nešto pričao, ali Jon Vegge Knoor from Hasselblad više nije razaznavao njegove reči. Prepustio se seriji flešbekova.
– * –
Setio se kako ga je vaspitačica izvela na binu pred svim mamama u dečijem vrtiću tog Osmog marta, sevnula očima i jedva čujno procedila “Recituj prokletu pesmicu!”. A on nikad nije naučio glupu pesmicu više od dva stiha: mame su kapetani, mame su generali – dalje ni makac. Započinjao je tri-četiri puta, kao da će naprasno ispasti da zna ostale stihove. Njegova mama je pocrvenela, a njemu se jako piškilo i ovoliko je falilo da dođe do nepojmljive katastrofe koja bi ga obeležila za ceo život – ili barem do kraja boravka u tom vrtiću, još godinu i po dana. Junački je izdržao; čak nije ni zaplakao, ali tek što nije. Aplauz je bio velik, ali njemu nije bilo jasno zašto mu je upućen.
To iskustvo se pretvorilo u kompleks koji je redovno dovodio do toga da svaki javni nastup, čak i u razredu u školi, dovede do refleksa želje za malom nuždom, što je uz crvenilo u licu, znojenje i grčenje lica kao da će zaplakati bilo pouzdan znak prenaglašene treme. Čak, setio se, jednom je malo i pišnuo u gaće kada je tokom usmenog dela ispita iz matematike, u amfiteatru u kome je bilo barem pedeset kolega koji su ga slušali, na insistiranje profesora morao da stane pred tablu i tamo ispita neku funkciju preko prvog i drugog izvoda. Bilo je to pre dvadeset pet godina, poslednja takva prilika – i profesor mu je nepravedno dao devetku iako je sve savršeno znao, ali on nije hteo da se prepire, bilo je samo da što pre istrči iz prokletog amfiteatra… Od onda je vešto izbegavao da se nađe u centru pažnje veće grupe ljudi, jer je taj odvratni refleks ostao duboko usađen.
– * –
…Talašević beše davno otišao. Žena i dete su zaspali, a on je stajao pored prozora, gledajući u mrak, u pravcu u kome je znao da se nalazi velika reka. U cik zore nad Višbadenom, koja je izgledala kao da svo prvo svetlo koje je poteklo ka velikoj varoši mora najpre da prođe kroz njegov prozor, najzad je shvatio koliko je vremena prošlo da se nije makao s mesta. Tek tad je primetio da stoji usred velike lokve neprijatnog mirisa. I tada je shvatio da je izlečen.
Provesti pola veka u frustraciji samo zato da bi jednog martovskog popodneva pre skoro pola veka bili sprečeni podrugljivi komentari nekolicine svedoka, to nije mala stvar – reče u sebi Jon Vegge Knoor from Hasselblad, duboko uzdahnu i sede za radni sto da napiše ekspoze. Imao je samo nekoliko sati na raspolaganju, ali je znao da je to sasvim dovoljno.
– * –
Mame su kapetani, mame su generali
autor: Jon Vegge Knoor from Hasselblad
…