Jon je frustriran

(Phishing… Eh, ovo radim prvi put.)
Nećeš ti meni zapovedati, reče Jon, uze fotoaparat u ruke i ode da sačini seriju HDR fotografija o beogradskim obalama, ovog puta na potezu od Ade Ciganlije do Umke.

– Nesmotreno. To je bilo nesmotreno s vaše strane – reče Jon Vegge Knoor from Hasselblad inspektoru Đurađu Talaševiću, koordinatoru programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala. – Manje-više za mene, nego moja porodica… Ajde što ste me smestili u Višbaden i što sad više ne smem da idem u Makiš da fotografišem, nego toliko ime, molim vas…

– Ali, zovete se Jon, to i nije tako retko rumunsko ime…

– Jon! Jon? Kakvo je to ime? Rumunsko? A prezime? Vegge Knoor from Hasselblad! Kao da sam neki grof iz Lihtenštajna ili fudbaler iz Belgije, bože me sakloni! Mogli ste da otvorite bilo koju stranicu u telefonskom imeniku gde su Petrovići, Markovići, Jovanovići, Mihajlovići, šta ja znam, pa da tamo nabodete neko ime žmureći!

– Varate se, dragi Jone Vegge Knoor from Hasselblade! Vaše novo ime, dokazano je naučno, nije moguće zapamtiti osim ako ne prođete specijalni jednonedeljni kurs u okviru programa za zaštitu svedoka. A kad nema pamćenja imena, nema ni rizika da će vas neko provaliti! Istina, ljudi su sad prilično progledali otkad smo kandidat za ulazak u Evropu, gledao sam na televiziji, rekao naš predsednik u dnevniku, ali opet će biti teško da registruju i upamte ime “Jon Vegge Knoor from Hasselblad”. Naučno dokazano, kad vam kažem!

– Inspektore Balaševiću, vi ne razumete da…

– Talašević.

– Balašević, Talašević, štagod, znam da ste neki Đoka… Ona baba ispod nas…

– Đurađ.

– Da, svejedno… Ona baba šalje unuka da se bije sa mnom samo zato što moj sinčić voli da se igra automobilčićima, a ovo novogradnja, sve zvoni i njoj smeta. Šta da radim, zdravo dete, igra se, i treba da se igra! A taj krele, nije ni srednju školu završio, a već zna da ponovi moje ime i prezime! Rekao mi je sinoć, nakon što je nogom lupao na vrata: “Jone Vegge Knoore from Hasselblade, ‘naćiiiii, ako još jednom čujem neku buku kod bakice, sineeeee, ‘naćiiii, videćeš šta je šutka, bateeee, kad dovedem ekipu, ‘naćiiii ima da ličiš na musaku, eeeee!…”

– Ma šta kažete!… Baba! Unuk!…

– Ma, dečko je najobičniji rekord!… A prvi komšija, onaj preko puta hodnika, hoće da pije kafu sa mnom svako popodne samo zato što je njegov pokojni deda imao Hasselblad fotoaparat, pa ga moje ime podsetilo na dedu kojeg je jako voleo. I još kaže da…

– Samo čas: koja baba tačno? Kako se zove baba?

– Baba iz stana ispod našeg. Smeta joj buka, kaže.

– Pobrinućemo se za babu. I za unuka. I za tog… tog vašeg komšiju.

– Šta bre za komšiju?

– Taj što je imao dedu i fotoaparat. Ime? Lični opis?

– Ama, ostavite komšiju na miru. On je novinar, glodur Žutookvirnog zabavnika, voli Toma Waitsa i dobar jazz. Štaviše, dopada mi se čovek, uostalom moram s nekim ponekad da popričam, poludeću ovako…

– Ispitaćemo to lice. A vi nemojte više da otvarate vrata nikome osim meni, i to samo kad vas nazovem telefonom da mi otvorite i istovremeno vam pozvonim na dogovoreni način. Žena može po bakaluk, nju neće niko dirati, a dete ostaje unutra i…

– Nisam siguran da ću izdržati. Ovaj vaš program kao da je pisao onaj “Kućica u gorici a baba prede kučinu” a režirao onaj “Honolulu, popuši mi lulu”.

– Nemojte tako, to je za vaše dobro. Čitao sam u horoskopu Diotalevi-SP da je sad dobra prilika da…

– Dosta mi je svega. Idem da fotografišem po Makišu.

– Kakav bre Makiš, jeste li poludeli?… Šta vam je!… Št… Kako me to gledate? Stanite!…

– Nećeš ti meni zapovedati! Ime si mi promenio, ali navike nećeš! Napolje! Marš napolje! Gubi se!…

Jon Vegge Knoor from Hasselblad se odjednom toliko rasrdio da je grubo izbacio iz stana inspektora Đurađa Talaševića, koordinatora programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala. Pritom je toliko jako zalupio ulazna vrata da je sa njih namah otpala pločica na kojoj je pisalo “Jon Vegge Knoor from Hasselblad”. A onda je uzeo svoj fotoaparat (koji, da se odmah razumemo, nije marke Hasselblad) i uputio se da sačini novu seriju seriju HDR fotografija za foto-kolekciju o beogradskim obalama, ovog puta sa namerom da se zadrži na potezu od Ade Ciganlije do Umke. Bio je sasvim siguran da će nastupajući suton dati perfektno zlatno svetlo za fotografisanje čudnih predmeta u Makišu.