Suviše dobro igram šah da bih o njemu pričao. Zato ovaj tekst predstavlja phishing širokog spektra.
Tek ponekada se pojave ljudi koji su bolji od drugih u poslu koji rade. Danas je to posebno teško razaznati: odnosi sa javnošću su dovedeni do savršenstva. I nije slučajno što sportske heroje posebno lepo i lako pamtimo, što možemo čitave timove da nabrojimo bilo kada (evo, recimo, verna ljuba iz cuga, zaustavljena u pranju sudova priča: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević, Binić). Nije slučajno jer se ti ljudi skinu u kratke gaće, pa vidimo uživo Čerčilovu ponudu krvi, znoja i suza (sada bezumno spori kadrovi pokazuju kako Mesija tuku po nogama dok se teniseri peškirićaju svakih deset sekundi). Boltov osmeh na stotom metru nam je nezanimljiv – baš kao i Mesijevih pet golova po utakmici – ali grč na Useinovom licu koji ima u poslednjih pedeset od mogućih dvesta metara upijamo bez daha. Pitanje je samo vremena kada će doping i zvanično pobediti, kada će prestati da sportiste bodu i teraju da piške, jer već jesmo oguglali na vesti o nesrećnim ljudima koji u dvadesetoj godini doživljavaju infarkte baveći se sportom.
Gornja fotografija sportiste u punom radu je zbog svega pobrojanog posebno interesantna. Vidimo, on ima odelo, sedi, gleda neku tablu i drži se za glavu. Ima čak neke značke okačene na sako. To je Robert Fischer, čovek koji je igrao šah.
Šah je monstruozna igra, glup sport, najbolji test karaktera. Nema u njemu ničega sakrivenog: pred vama je protivnik koji jeste, i tabla puna figura, belih i crnih koju vidite i vi i vaš protivnik. Onaj koji igra belim figurama igra prvi, pa zato ima prednost. Ali ne baš toliku da bi se lagodno zviždukalo.
Mladić sa slike je šah igrao bolje od drugih. Nije ga bilo briga ko mu je protivnik. Nije ga bilo briga kojim figurama igra. On je sedao na stolicu sa idejom da pobedi. I pobeđivao je dovoljno često da je to bilo zapanjujuće. A nije pobeđivao po svaku cenu, pobede radi. Pobeđivao je jer je bio bolji: njega se nisu ticale standardne šahovske poslovice (Pobeđuje onaj koji napravi pretposlednju grešku; Nikada nisam pobedio zdravog protivnika; Žene slabo igraju šah jer valja ćutati pet sati); pobeđivao je jer je krvavo radio onda kada su drugi odustajali; pobeđivao je jer je znao da može.
Teško je, ali se trudim. Ne želim da budem dobar, želim da budem Fischer.