Sporo prolaze dani dok godine lete,
samoća pomalo steže. Vrati me pjesmom.
Drago Mlinarec
Došao sam u godine kad primećujem da vreme curi brže nego što bi trebalo. To je ono što moji roditelji nisu mogli meni da objasne, a ja sad ne mogu da objasnim svom detetu. Ali dobro, neka bude i prebrzo. Samo da ne bude prazno. Praznine i gluposti se plašim više nego bilo čega drugog.
Bilo je kao juče. A godina. Cela godina. Tri, četr:
Nema više onog kombinatskog duha: da se jedna ekipa posveti preslaganju stolova u menzi, da druga poveša prašnjave ukrase od krep-papira po plafonu, treća da donese pivo i sokove; četvrta da se napije pola sata po početku proslave i da zamalo sve upropasti.
A za to vreme će neko već da smisli nekakve plakete za podelu zaslužnima (kao ono kad mi je redakcija časopisa za koji sam pisao, povodom stotog izašlog broja, u znak pažnje što sam napisao više od stotinu članaka svečano uručila socrealističku diplomu i privezak za ključeve u kesici od velura). Još sam dobro i prošao, jer je mogla da padne prava kristalna pepeljara.
Za godinu dana nije bilo propuštenog dana na blogu. Bilo je svašta nešta, da te bog sačuva, a najveći kompliment koji sam mogao da dobijem beše pitanje bliskog prijatelja: “Šta si spremio za sutra?” A šta sam spremio! Videćeš! Tortu!
Ne tortu… Za danas smo vam spremili ludijanje svakog sata do ponoći.
A koliko da bude velika ekipa sa kojom ćemo danas da se proveselimo – bez piva i sokova, bez krep-papira u menzi, bez privezaka, kristalnih pepeljara i hemijskih olovaka? Nego ćemo virtuelno. Tri, četr:
Daklem tu su petorica momaka (u duši, inače sve ljubitelji proslava, godišnjica, jubileja, praznika i, uostalom, neradnih dana) koji pišu za vas. A kako bi bilo da malo vi pišete za nas, a? Prosto, odaberite neki prilog – jedan, dva, pet, pa napišite u komentaru neku svoju priču, napravite svoj prilog, osmislite nešto što bi moglo biti zanimljivo drugima. Potrudite se malo: mi to činimo za vas svakodnevno; pa, probajte da se okušate, da vidite koliko je to lak posao… Ili možda baš i nije tako lak.
No, dobro de, nisam na kraj srca. Moglo je da bude i ovako:
Suština pasijansa je zamišljena tako da nema promašenih tema. Ima samo nekoliko besmislenih tema o kojima nećemo pisati – i to je sve. Ako treba, pevaćemo Jingle Bells u prolećni dan, i biće nam lepo zbog toga. 
Čak, videćete da se i od tako blesavog pristupa može napraviti smisao.
Nego, moglo bi i malo prave muzike, zar ne? Nego šta, nego bi moglo! Posveta svima vama od mene, vašeg skromnog domaćina Suštine pasijansa.
Živeli moji prijatelji!
Aj, Живко, Здравко, Веселин и Срећко 🙂
Раденковача при руци?
(сад тек капирам зашто сам пропустио чувени датум прошавске године… па, чекао сам унапређење у чин деде, што је и наишло пар дана касније)
Hvala, hvala! 😀
A prošle godine si propustio ne samo zato što je dostizanje statusa dede neuporedivo važniji događaj, nego i zato što je buđenje Suštine pasijansa prošlo sasvim tiho. Aktivnosti objavljivanja postojanja bloga su prošle sasvim umereno i bez pokušaja vređanja inteligencije potencijalno zainteresovanih.
A što se radenkovače tiče, obazrivi smo, radni je dan. Ali, večeras će morati da se popije po jedna, dve.
Ne znam kako je bilo Vama u proizvodnji, ali Nama u potrošnji je bilo dobro. Prvi put u životu pohvale, a što se tiče kritike: kad spucate mnogo priloga odjedared, brate nemož’ otpratiti. U takvim situacijama savetujem lakše i prozirnije tekstove, brže se čitaju…
Ajd živeli, pa da proslavimo prvih 10 godina. Može?
Slušaj, bre Marinko! Ja sam ekipi već objasnio kako to izgleda kad ti kuvaš gulaš, pa ti sad gledaj šta ćeš. 😀