Suština pasijansa je, po definiciji, prohodala posle jednog dana života, tako da nema smisla porediti sa bepcima jednogodišnjacima. Deder da vidimo šta se može utovariti na prečac.
I šta da kažem, nešto sam neaktivan u Savezu boraca poslednjih godina, pa sam izgubio žicu za držanje govora… A onaj domen obećavajućeg imena firstbirthdaypartyideas.org pokazao se nedostatnim za krađe ideja za prvi rođendan bloga.
Kakva su to vremena došla!
Može biti sinhronicitet, može biti i štogod drugo (zavera, na primer), ali ja sam zaista odavno bio naumio da promenim separator za utovar-priloge. I odem na gorepomenuti sajt i nađem baš ono što mi je trebalo: oznaku “ovde preseci makazama”.
Eto, vidiš kako sve može da se nađe kad si uporan.
Preispitivao sam svoje bivstvovanje na PhotoSigu. Malo mi se smučilo da objašnjavam ljudima kad sam šta uradio namerno na fotografiji, a kad pogrešio. Obaška mi muka da čitam kritike onih koji nemaju šta pametno da kritikuju, nego motaju rejting za upload, pa izmišljaju školske greške… Axa! Nisi zadovoljio pravilo trećine! Pa naravno da nisam, jer ja ne koristim pravilo trećine, nego pravilo zlatnog preseka. Da je pravilo trećine bilo dobro, i Fidija bi ga koristio… Elem, i taman ja tako pomislim kako bi bilo pametno da zabatalim PhotoSig i počnem da pratim samo 500px.com i 1x.com, kad piše Marinko:
– Ko nam je to na naslovnoj stranici PhotoSiga, a? Izigravaš umetnika, a?
U, boktemazo…
Ovako dalje ne može, pomislio sam bar sto puta u poslednja dva-tri meseca. Sve se mislim, sad ću da ustanem od računara i uhvatim se knjige, međutim ‘oćeš: još ovo ostalo, još ono nije urađeno, još ovo da se “usput” pročita, još ovo da naučim… Nema kraja. Moram da naučim da manje želim, to je jedino rešenje. Mislio sam da će vođenje bloga pomoći da jednim nametnutim opterećenjem kompenzujem neka druga – ali vraga. Osim što ne gledam televiziju (što je dobro), još samo spavam dva sata manje na dan, a sve ostalo je isto. E, do vraga: kad iduće nedelje spustim šape na novo sokoćalo, ode i tih pet-šest sati spavanja u materinu…
Ali, neka.
U međuvremenu, moram da istaknem da se Vladan, kao i uvek, pokazuje kao drugar pun razumevanja i džentlmen po manirima. Zato neće da me zeza zbog nepročitanog Pračeta. A tako dobro sam mu se namestio na volej da je to čudo jedno.
Dobrih ljudi na sve strane. Dobrih prijatelja malo manje. Ali, tu su.
Na današnji dan pre tačno trinaest godina, dogovorio sam debelo lukrativnu tezgu u jednoj banci na Novom Beogradu. Direktor banke mi je već rekao da izaberem hotel sa spiska, a banka će se već pobrinuti za moj jednomesečni smeštaj tamo. “Dođi sutra da potpišemo ugovor”, reče direktor, “i od današnjeg dana prikupljaj račune za sve troškove koje napraviš”…
Pas mater: sutradan je atmosfera bila takva da su svi autobusi za Beograd otkazani, a ja tad nisam imao auto. I da sam imao auto, ne bih imao goriva da se dovezem do Beograda i nazad. Kad je pao mrak, krenuli su bombarderi iz Avijana.
A na današnji dan, dve godine posle tog dana, svemirska stanica “Mir” je kontrolisano oborena u Tihi okean.
A na današnji dan 1989. godine, dvojica naučnika su objavila da su dosegla kontrolisanu hladnu fuziju. Bila je to sjajna vest.
Uz malu sitnicu da to nije bila istina.
Osnovni preduslov za uspešno dosezanje hladne fuzije još nije dostignut; a dok ne bude dostignut, nećemo imati jeftinu energiju. Koji preduslov, pitate? Pa taj da su banke i energetski lobiji jači od država.
Juče mi je Jasna pročitala nečiju misao:
Da orobiš banku, treba ti pištolj. Da porobiš svet, treba ti banka.
Crtao sam nešto po papiru, i đavo da me nosi, bacio papir pre nego što sam uslikao mazariju. A baš bi bilo zgodno da sam dao to nekom psihijatru da protumači.
A što reče Miloš, pročitali ste i sami: pre godinu dana sam objavio posedovanje neke simbolične količine zdravog razuma, te da se ne plašim da ga koristim. Računam da je to dovoljan dokaz ludila, ali opet: sve računam, budem li sarađivao, možda mi tokom barem svake desete posete bazenu puste i malo vode u bazen.
Mislim svojom glavom. No, imam ja i drugih mana, mnogo gorih od te.
Naručeni fotoaparat je danas stigao u radnju; objektiv još nije, pa odlažem odlazak da ga preuzmem. A taman bi bilo simbolično da odem po novu spravu istog datuma kad pada i poslednja fotka u prvom ciklusu “jedna na dan”. Zamislite samo, ala bi to bilo prepotentno: poslednja fotka u ciklusu, a na njoj sprava kojom ću voditi sledeći ciklus. Malo mi žao, ali šta se tu sad može. Umesto toga, gugao mi našao baš tu kombinaciju sprave i osnovnog stakla.
Aj’ pa raduj se, narode moj, na žurku su pozvani svi!
Izazivam sve čitaoce: nastavite ovaj utovar u svojim komentarima.
$#$
ajd da ponovim i ovde ono sa Fejsa – jer ko zna, možda Fejs i propadne : “Čestitam prvi rođendan “Suštini pasijansa” – i zahvaljujem, jer sam se svo ovo ovo vreme osećao kao dobitnik retke privilegije da čitam između redova. I vrlo sebično, želim da nastaviš (sada već “nastavite”) – jer to što radite meni je lepo, a i dobro, kad se ponekad prepoznam u nekim “kritičkim delovima”. No, da nije tako, pomislio bih, ničim izazvano da sam ili savršen ili mrtav.”
Hvala ti na ovim rečima. One daju mnogo energije za dalji rad.
Ostajemo ludi, uporni i otvoreni za svaku dobru ideju i informaciju vrednu čuvanja.
http://www.youtube.com/watch?v=NpYEJx7PkWE