Jen rizikuje

Za potrebe ove priče Jen je prijavio kandidaturu za predsedničke izbore.

Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, je kršio ruke.

– Pa, dobro, Jene, pobogu. Vi kao da niste svesni opasnosti izlaganju novih identiteta zaštićenim svedocima!

– Da…

– Odakle Vam samo ideja da se prijavite za te neke glupe izbore!?

– Kao prvo to uopšte nisu glupi izbori! – brecnu se Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson. – To su predsednički izbori!

– Dobro… – prekide ga Đurađ, više u pokušaju da sebe ispravi, prekori.

– A kao drugo, stvar je čisto materijalne prirode.

– Od Vas se svakako nije moglo ništa drugo ni očekivati.

– Slažem se u potpunosti.

– Ali materijalna korist od kandidature se ogleda tek posle izbora. Po uslovom da vas izaberu. – zajedljivo je dodao Đurađ Talašević.

– Tu se već ne slažem sa vama. Pravi predsednik bi morao sve da radi transparentno. Ako dozvoljavate da se ovako “savremeno” izrazim. Tu nema mnogo prostora za materijalnu korist.

– Da, ali…

– Ja materijalnu koristi vidim u kandidaturi, a ne u pobedi na izborima.

– Sad Vas uopšte ne razumem. Ni do sada nisam uspevao da Vas u potpunosti shvatim, pa čak ni ovo sadašnje izlaganje javnosti i ugrožavanje bezbednosti zaštićenih svedoka. Ali tek sad ovo ne razumem.

– Objasniću Vam. Stvar je više nego jednostavna, tako da ćete je i Vi razumeti.

Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, je na ovu opasku odmahnuo glavom i kao da je pokušao nešto da izusti, ali je reč stala pre nego što je krenula i on se samo smestio na stolicu čekajući objašnjenje.

– Vidite, Đurađe. Za predsedničke izbore je Vlada izdvojila iz budžeta oko 850 miliona dinara. Da, da, baš toliko. Vidite koliko i Vi sami, kao državni službenik, ne znate šta država radi. Pola tog iznosa je za prvi krug izbora. Meni lično dovoljno, ali se neću buniti ako se provučem i u drugi krug, jer je tamo obezbeđena druga polovina iznosa.

– Ali… ali… Taj novac nije za Vašu kandidaturu.

– Jeste. za moju je. Ali i za kandidaturu ostalih čije prijave budu prihvaćene od strane RIK-a.

– Od strane koga?

– Pobogu, Đurađe. RIK-a! Republičke izborne komisije.

– Ah, da!

– Pazite, to je preko 400 miliona dinara za sve kandidate. Nema nas više od desetak, petnaest komada. Neka nas ima dvanaest, na primer. To Vam je, dobri moj Đurađe, preko 350 hiljada evra za trošak kampanje. Sve o trošku države.

– Dobro, ali… Zar to ne treba da vratite? Nije valjda da Vam se to daje tek tako za kampanju? I vama i svim ostalima.

– Ma, vraća onaj ko ne osvoji bar 1% glasova izašlih na izbore. Cenim da je to oko 40.000 glasova, a možda i manje pored ovolike besplatne kampanje da se izbori ignorišu.

– Pa, nije to malo…

– Pa i jeste. Odem u moje selo. Okupim raju, obećam im renoviranje glavne kafane i šahovskog kluba, novu fasadu škole i dečije terene za košarku. Od ovih para koje dobijem za kandidaturu stvarno i uradim to. Ne verujem da sve skupa može da košta više od 50, 60, najviše 70 hiljada evra, a od njih zauzvrat dobijem glasove. Vidite, to je manje od 2 evra po glasu. Za 100 hiljada evra tu i tamo nekih investicija, gde bih angažovao lokalne firme, u mom kraju će i da glasaju za mene i da mi bistu podignu za života, a ja dobar 250 hiljada evra. Jedino mi žao što izbori nisu češće…