Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Opet gomila rođendana; svi vredni posebne večeri slušanja muzike. Ali dobro, od svakog po malo, pa je već vredno pažnje…
Na današnji dan, na svet je došao jedan od najvećih pesmoklepaca koje je rock’n’roll ikada imao. Leon Russell je rođen 2. aprila 1942. i danas mu je sedam banki. Podsećam vas na samo tri hita koja je on napisao, a koje neki od vas verovatno pripisuju nekim drugim izvođačima.
Da, znam da znate ovu pesmu iz opusa Eltona Johna… Pa onda:… Nastavite sa čitanjem >>
Citat dana potiče od jednog od (barem) trojice koji imaju isto ime, a mogli su da kažu to što je rečeno. Što se tiče pravog izvora, ostaviću vas u blaženom neznanju, istom onom u kome ja uživam ove trenutke.
Istorija nas poučava da su oni ljudi koji menjaju svet
uvek ludaci, sve dok ne ispadnu u pravu,
a potom postaju geniji.
John Eliot
Danas je na redu pesma jednog majstora u izvedbi dvojice drugih majstora. Možda je ovo definitivna verzija? Ne znam i nije bitno. Slušaj opušteno.
Ovaj soul se uvlači pod kožu mnogo bolje umalo izgubljenje country balade danas malo kome poznatog Donnyja Mauldina, a koju je Willie Nelson onako perfektno ispolirao još pre nego što sam se ja rodio. Al Green i njegova ekipa ne da su napravili novu verziju, nego izgleda da su načinili novi prepis; Lyle Lovett je tu poslužio tek kao perfektni, pikantni začin. Ovo sad zvuči kao da ne… Nastavite sa čitanjem >>
Majmun radi što majmun vidi!
Pazi čitam pre neki dan neki tekst. Ma, pusti, bre, mor’o sam. Smorio se u busu kô đak generacije na raspustu, zaglavili negde kod Slavije. Neki tip čit’o neke novine, pa sam mu i ja čit’o preko ramena. U tom tekstu ima fora što su ispitivali nekih pet majmuna, šimpanze, gorile, ormagutane, tak’e neke i stavili u kavez, a na vrhu kaveza stavili bananu. E, ali pazi, stavili je kao na neku šipku ali tako da samo jedan može da dođe do nje. Ono kao da ne mogu dva majmuna u isto vreme da je dohvate… Nastavite sa čitanjem >>
Naravno da znamo da su golubovi u rukavima i nišama tog fraka, nije problem da se objasni. Nego je problem da se primeti…
Jedino… Ne kapiram sklonost ovih koji režiraju takve priredbe da se služe maksimalno iritirajućim audio-isečcima. Jedino mogu da pretpostavim da je to sve zasnovano na sindromu tesnih cipela: kad prestane izvedba, prestane i muzika i tada se gledalac oseća duplo dobro.