Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
A sad krećem da čeprkam scene po kući.
Rano večeras mi došla žuta minuta da isprobam kvazistudijske uslove: da stavim aparat uspravno na stalak i da slikam žičanim daljinskim okidačem. Za tu svrhu, uhvatio sam vazu sa prvim sezonskim cvećem u predsoblju.
Danas je svet napustio čovek koga su nazvali “Father of the Load”. Međutim, pre nego galamu, Jim Marshall je svojim pojačalom prvi dao dušu zvuku gitare…
Jimi Hendrix, najveći gitarista rock’n’rolla, govorio je da mu trebaju samo tri stvari u životu: Fender Stratocaster, Marshall pojačalo i komad žice između njih. Zvuk koji se dobijao prostom vezom legendarne gitare i legendarnog pojačala predstavlja jedan od temelja zvuka rock’n’rolla.
Tih šezdesetih godina u Velikoj Britaniji, potražnja za opremom za elektrifikovane bendove naglo je porasla, ali pojačala su i dalje bile veoma skupa. Jim Marshall je imao prodavnicu opreme za muzičare i primetio je da nedostaje valjana alternativa za klince sa plićim džepom. Odlučio je da napravi pojačalo koje je jeftinije od Fender Bassman kombinacije, te je krenuo u istraživanje. U šestoj iteraciji sopstvenog pojačala, došao je do onoga što je i sam nazvao the Marshall sound. Nije se dopalo samo njemu: nekoliko prototipova je privuklo pažnju i kompanija Marshall Amplification je osnovana 1962. godine.
Možda nije prilično to što vam ovo zavarujem u radni dan, ali ne mogu da odolim. Reč je o jednom od najboljih rezultata u istoriji popularne muzike, o delu koje će se slušati sledećih hiljadu godina. Muzika koju biram za danas je početak možda najvažnijeg albuma rock’n’rolla, delo koje je ugledalo svetlost dana sa zakašnjenjem od tričavih 37 godina.
Da, znam da sam izrekao teške reči. A vi znajte da ih nisam izrekao na prečac.
U životu sam čuo toliko muzike da malo šta može da me dirne duboko. Kada je album Smile izašao 2004. godine, a zatim Brian Wilson i ekipa upriličili koncert na kojem je među uplakanima bio i Paul McCartney, malo je reći da sam bio dirnut. Bio sam toliko potresen da desetak dana nisam hteo da slušam nikakvu muziku, osim ponekad delove albuma Smile ponovo. A kad pokrenem video zapis koncerta, ne mogu da stanem: odgledam ga i odslušam celog.
Poslušajte ovaj isečak još jednom i pažljivo pratite šta se dešava na sceni; uočite količinu muzike upletenu u nešto što će nepažljivi slušalac nazvati pesmičuljkom. Potražite, pogledajte i poslušajte ceo koncert Smile čiji je ovo početak.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Možeš misliti, pomislićete, danas bezmalo svaki dom ima ponekog kućnog ljubimca, pa taman to bila i ribica ili papagajčić. E, ali gledaj ovo!…
Ne znam koliko košta održavanje Džesike, ali primećujem da njen instikt za hedonizam radi besprekorno. 
Zavirivao sam u neke tuđe projekte “jedna na dan”. Većina njih je imala ponavljajuće lajtmotive, neke teme koje je fotograf istraživao tokom vremena. Imam nekoliko takvih tema na umu. Evo prve.
Pokrećem temu “žice i bandere” u okviru svog projekta “jedna na dan”. Fotka je uhvaćena u foto-šetnji u utorak popodne.
