Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Otkad sam prvi put čuo ovaj zarazni pesmičuljak, ne mogu da se odvojim od njega. To je jedna od onih pesama što se usele između sinapsi, pa ne puštaju. No, za razliku od većine takvih pesama, koje su u suštini đubre, ova je makar dobra i vesela.
Nije zgoreg čuti ponovo, a?
Preko zvezda do tangi!
Munja je bezvoljno šetao tamo-amo. Čekaonica, ako se tako može nazvati hodnik doma zdravlja razapet između stepeništa i WC-a, je bila skoro pa prazna. Tu je bio još samo Laza, koji je sedeo na nekoj klupici i čitao naslove s novina koje je držao neki matorac. A ovaj k’o da je od početka znao da ga čeka čekanje, pa je poneo neke deblje novine.
Munja je prema debelim novinama imao isto, negativno mišljenje kao i prema tanjim. Doduše, deblje novine je ipak smatrao boljim, jer su uglavnom imala velika slova i bila lakša za čitanje matoranima, kao što je ovaj u čekaonici. Valjda su baš zbog tih većih slova i bile deblje.
– Koliko dugo čekate? – upitao je.
Matorac nije skretao pogled s novina. Za realni cinizam nije ni bilo potrebno:
– Previše.
Pratite pažljivo šta radi ovaj mali kivi. Nećete odmah razumeti zašto je to tako, ali sve postaje jasno u jednom času.
To li je ono što kažu da se najiskrenija strast može osetiti samo jednom u životu…
(Köszönöm szépen Irma)
Jedan od zadataka novog ciklusa je redefinicija nekih starih tema, ovog puta u uslovima novih tehničkih mogućnosti. Tokom popodneva i rane večeri sam išao u izviđanje nekih poznatih mesta…
Scena današnje fotke danas će vam doći u pamet gotovo u trenutku.
