Dobra stara vremena

Za kajsije kažu da su rajsko voće. Slažem se s tim, mada se to govori i za jabuku, i za paradajz, i za mnoga južna voća…

No, dobro. Za ovaj prilog ćemo se držati teze da je kajsija rajsko voće. Kako, posledično tome, nazvati domaći džem od kajsija? Ima li reči u srpskom jeziku kojim bi se on mogao opisati? Ima li reči u srpskom jeziku koje donese razočarenje kada ovaj džem ne uspe?

U davna vremena Krajem prošloga veka sam kô Vuk od Filipa zapisao recept za domaći džem s namerom da nastavim tradiciju; doduše ne na relaciji deda-otac-unuk/sin, nego na relaciji baba-unuk. Izrazi tipa “tri šake šećera” sigurno ne doprinose preciznosti recepta, ali u tome je valjda i draž domaćeg džema. Bilo kako bilo ukućanima se krajnji proizvod svideo, a Matori je promptno izrazio želju da i on oproba svoje kulinarsko umeće. Da ne dužim priču, ubrzo se špajz sjajio od silnih tegli sa slatkim sadržajem. Nikome ni na kraj pameti nije bilo da fotografiše police; verujem da bi i dan-danas slika bila za izložbu.

Problem u čitavoj situaciji jeste što Matori nije znao kad je dosta, pa je malo falilo da džem od kajsija počnemo da mažemo na cipele. U špajzu se broj tegli sa narandžastim sadržajem nije smanjivao, a mi smo posustajali. Izvor kajsija nije jenjavao, šećer je dobijao preko sindikata (a i umesto plate); valjalo je sve to utrošiti.

Srećom, komšiluk, prijatelji i rodbina nije imao džem od kajsija. Bar ne u toj količini. Zvanično platežno sredstvo je otišlo “u vražju mater”, pa su se Srbi vratili u doba trampe – za teglu džema od kajsija si mogao dobiti bocu deterdženta za pranje sudova, il’ nekoliko litara benzina, il’ kilo dimljene šunke. Dobili smo čak i polovan dušek za krevet, neophodan stricu koji je iz braka izašao s parom cipela i odelom (bukvalno je spavao na tom dušeku (bez kreveta) u iznajmljenom stanu). Domaći džem od kajsija je postao legalno platežno sredstvo. Bar među našima. Al’ da (dže)mu se vratim zbog suštine (pasijansa)…

Kao da mu nije bilo dovoljno što je jednom napravio tu grešku i preterao sa “džemovanjem”, Matori je i naredne godine kuvao kajsije. U međuvremenu je Deda-Avram (hm, da, baš on) naterao dinar da bude ono što mu je namena, pa su nam odlaskom hiperinflacije preterane zalihe u špajzu izgubile sekundarnu ulogu. Primarnu su izgubile kad su postale preterane.

One bolje zatvorene tegle su izdržale do naredne il’ one tamo godine. One druge su zajedno sa sadržajem završile u đubretu. Matori je izbegavao da javno prizna da je preterao, ali su njegove opaske tipa “što sam ja to pravio, ako niko neće da jede? ” postajale su sve ređe i “bleđe”.

I tako… Držalo me, nije da nije. Tek pre godinu-dve sam se latio džema od kajsije. Kao konzument, ne kao kuvar. I dalje mislim da je to najbolji od svih domaćih džemova, ali mi se jednostavno ranije “nije dalo” da ga kušam. I sad ne uživam u njemu kao onomad, pre opisane mas-proizvodnje, al’ dobro… vraćam se.