Pazi, #onokad se čovek toliko glupavo oseća da sedne pred televizor i gleda film o Hariju Poteru. Tu treba jak šamar da se izađe iz hipnoze…
A šta da velim: nije mi se posrećilo da organizujem sve kako sam zamislio (“posrećiti se” je, dakako, demagoški glagol), pa kad sam odremao uz gorepomenutu budalaštinu, shvatio sam da nemam ništa za fotku dana. Ona koju sam zamislio traži veće pripreme. Ne, rekoh sebi, bićeš pošten i priznaćeš da ti glava danas ne radi. Uzmi fotoaparat u ruke i uslikaj prvo što ti padne u oči. Učini tu sliku bar malo zanimljivom na bilo koji način. Eto zadatka…
Petnaest ekspozicija kasnije (od čega je devet završilo u kanti za smeće), iznosim pred vas ovo:
Kako je teklo: krenuo sam da nađem nešto za klopu, natrčao sam na ove dugačke grisine, tačnije ne to što je ostalo od njih, pa mi je palo na pamet da je baš dobro iskušenje slikati ih sa nedovoljno svetla, bez blica. Navrnem mali objektiv i rešim pitanje svetla; odradim petnaest ekspozicija i rešim pitanje fokusa; angažujem neki preset nad slikom i rešim pitanje njene trivijalnosti. Međutim…
Presuda: mišn not akompišd. 
Prvo, to se tako ne radi. Drugo, lenjost nikud ne vodi. Treće, fotka je glupa kao da je napravljena po romanu Dž. K. Rouling (tj. konzistentna je samo od početka do kraja pakovanja). I četvrto, ako sam zbog ovakvih fotografija kupio fotoaparat, bolje je da ga prodam i da kupim kacu i rende i bacim se na proizvodnju kiselog kupusa za slobodno tržište.
Srećom, imam na raspolaganju još nešto malo demagoških izgovora zašto bi to trebalo da bude baš tako, ali večeras me sramota da ih izvlačim na površinu.