Odavno sam se nadao da ću uspeti da izvedem ovako nešto. Samo sam čekao kišu…
“Idem do grada”, reče Jasna oko podneva, “treba li ti šta?”, pitala je. Kupi mi kabanicu, rekoh. Svakako nam treba kao deo opreme u kolima za put u avgustu, a imam i neke namere već danas… A kad je kabanica doneta kući, uzeo sam veliku žutu najlon-kesu, prosekao joj dno, zakačio tu stranu gumicom oko objektiva do zonerice, a ruke na aparatu su taman imale dovoljno mesta u kesi od nazad. Izašao sam u dvorište na najveću kišu, pa opal’. 
I evo rezultata:
Ovo je jedna od onih fotki koje sam bio u stanju da zamislim davno i do u detalj. Znam za mesto u dvorištu na kome će kiša napraviti čestitu baricu, gde imam dobru igru između svetla i senke i gde mi treba samo jaka kiša pa da dobijem polaznu scenu. Velim “polaznu” zato što sam odmah znao da fotka mora da ode u monohromatski opseg i u visok kontrast, do granice artikulacije obeju strana na histogramu. Pošten da budem, nisam znao kako ću do toga doći (znao sam da mogu nekako), pa sam eksperimentisao, zainativši se usput da ću koristiti samo Lightroom i da neću upotrebiti nijedan preset. Ovo mora da bude moja izrada, rekoh sebi kad sam shvatio da imam špil fotki među kojima se krije ona prava. 
Presuda: mišn akomplišd. 
I to sa neverovatnim olakšanjem, jer zicer na ovo imam odavno. Na kraju, tehnika izvedbe se pokazala lakom, jer alatljike koje Lightroom nudi za direktnu manipulaciju svetlom su nenadjeb… nenadmašne. Imao sam jedan jedini, mali ali ozbiljan problem – da odlučim koju fotku da uzmem, jer potpuno uspešnih je bilo skoro desetak, preteklih posle prilično jake trijaže. Sve sam sigurniji da moj posao u fotografiji, barem onoj koju nazivam kreativnom, treba da se skoncentriše na rad u monohromatskom spektru.
Povratak svetlu. Vreme je za dužu šetnju. Po kiši, ako treba.