Jedna na dan (92): 1. jul 2012.

Tek kad načinim ovakvu fotku, ama i spontano, setim se koliko sam nekada patio što ne mogu da izvedem baš takve fotke…

– Nemam ništa za fotku dana – rekoh Vladanu večeras, dok smo išli ka mestu na kome je našao konak.

– Pa šta ćeš? – upita me on.

– Pojma nemam. Možda uhvatim Marinka i tebe u kompromitujućoj situaciji.

Sat vremena kasnije, dok smo pili crno točeno na terasi kafea “Max”, igrao sam se fotoaparatom u pokušaju da uslikam plamen sveće kroz crveno staklo. Nisam ni primetio da je Vladan drndao svoj telefon dok sam to radio. Uglavnom, jasno me je čuo kad sam uskliknuo “Imam je!” i znao je na šta mislim.

(pogledaj veću fotografiju)

Kako sad suditi o fotki koja je spontano ispala drugačije nego što što sam zamislio, a bolje? Nisam se nadao rukama u sceni, pa se može reći da sam zahvatio više nego što sam mogao da pretpostavim. Zrno sreće ponekad uleti preko svake nade i to je ona varijabla koja ovo bavljenje čini još zanimljivijim nego inače.

Presuda: mišn akomplišd.   Prvo da objasnim elemente koji nisu slučajni. elem, već neko vreme se poigravam visokim ISO faktorom. No, došlo je bilo vreme da uposlim element podešavanja koji je Canon EOS 60D prvi angažovao: ograničavanje maksimalnog ISO faktora pri automatskom određivanju osetljivosti. Evo, čujem da je to važna novost koju donosi nastupajući firmware update za EOS 7D. Znam da se Vladan već raduje zbog toga: njegova mašina, koliko god bila perfektnija od moje, do sad to nije imala, pa ga je sprečavala da se opusti u slikanju graničnih situacija poput ove. Ja iz iskustva znam da je ISO 1600 uvek prihvatljiv (poput ove fotke) jer nastali šum na slici nije strašan, čak je moguće i ukloniti šum ukoliko je to baš važno. Ako pogledate veću fotku od 2400 tačaka, primetićete šum upadljivo samo na šakama, ali vam neće zasmetati, jer to je površina na kojoj svakako nema detalja.

A ostalo… Vidite i sami. Nikšićko crno, točeno. Kafe “Max” u Kikindi.