Setio sam se ove prekrasne minijature pre nekoliko dana i od onda me ne pušta. Poslušam je svakog dana po dva-tri puta u krug i onda mi srce puno…
Stevie Ray Vaughan je nesrećna figura rock’n’rolla. Pojavio se kao famozni gitaristički heroj u vreme kad gitarističkih heroja više nije bilo (ne računam one HM šmokljane koji masiraju gitaru i to smatraju svirkom). Stvorio je globalnu karijeru zahvaljujući jednoj kratkoj, ali jebitačnoj solo deonici, i to u vreme kad je već bilo zapisano u kamenu da je njegov domen omeđen granicama američke države Teksas iako je razumeo Hendrixa bolje nego bilo ko (osim možda Nigela Kennedyja). Pokleknuo je pod teretom nagle slave koja mu je teško pala. Iz trogodišnjeg konzumiranja burbona sa kokainom se otrgnuo metodom “pobeg’o grobaru s lopate”, a zatim snimio remek-delo koje je ućutkalo kompletnu gitarističku scenu na čas. I tada, kad se činilo da je sve najzad došlo na svoje mesto, da najveće delo tek predstoji, jebeni helikopter se razbio o vrh brda i ubio Stivija koji se u njemu vozio. Imao je nepunih 36 godina, a svet je već bio njegov.
Život ima čudan smisao za humor.