Weeeeee!….
Ove nedelje, izgleda, čistim neke mentalne budžake tako što ih pretvaram u apstraktne vizuelne fraze. Fotka koja je pred vama rezultat je višednevne ideje da načinim nešto u tom obliku.
Ovo je ceo kadar, a mrlja koju vidite nije nastala u postprodukciji, nego u toku fotografisanja. Tokom ekspozicije od 1,6 sekundi, držao sam aparat pola vremena nepomično (hm… sve je relativno, pogotovo kad na teški objektiv navrneš sočivo za makro fotografije), a onda sam krenuo aparatom nadole i nalevo, tako da lokomotiva ocrta dijagonalu kadra. Kadar sam malčice sredio u Lightroomu i Photoshopu, gledao sam da ne preterujem ni u čemu. I – to je to.
Presuda: mišn akomplišd, bez dileme. 
Istina, trebalo mi je preko deset sličnih ekspozicija dok nisam postigao zadovoljavajući efekat. To nije malo: uz desetak ekspozicija na kojima sam tražio kako da pristupim, imam pregršt fotki koje mi ne trebaju. No, uvek se računa ono što ostaje, ako uopšte ima takvog sadržaja. U ovom slučaju jedna – meni dosta.
Uzgred, mislim da je došlo vreme da budem malo rigidniji prema onome što planiram da zadržim; da čuvam baš sve, to zaista nema svrhe, pa čak ni kad sesija sadrži neke elemente istraživanja i učenja. Neću ja biti pametniji ako zadržim takvu arhivu: ili ću uskladištiti iskustvo u glavi, da ne kažem – u prstima, ili nema svrhe da istražujem u tom smeru.
Idemo dalje. Decembar će ispasti zanimljiv mesec.