Danas slušamo muziku sa identitetom. Izvinite, moram to da naglasim, jer reč je o modernoj autorki, osobi koja je svoje veliko znanje stavila u službu scenske umetnosti koja je među većinom kvalifikovana kao zabava. Dragi moji: Tori Amos.
Sva je istina da tokom godina nisam obratio dovoljno pažnje na ovu Amerikanku. Kada je počela osamdesetih u synthpop grupi Y Kant Tori Read, bavio sam se drugim fahovima muzike (čim bih video kreste na glavama, pobegao bih glavom bez obzira; tako i danas). Kada je ustoličila karijeru soliste, nisam se mnogo zanimao za format koji je odabrala – akustični klavir – iako bi do mene ponekad doprle neke vrlo pevljive pesmice čiji potencijal nisam našao za shodno da prepoznam odmah. Od devojaka za klavirom, pravo da vam velim, mnogo više mi je pasovala Diana Krall, mada ona stvara u nekim drugim, u ovom kontekstu dalekim vodama.
A onda se vratilo, ne znam ni ja kako. Tema je još uvek otvorena i planiram da se pozabavim opusom Tori Amos čestito. Trinaest solo albuma za dvadeset godina samostalne karijere, to nije malo! Ta žena i te kako zna da napiše, aranžira i izvede dobru pesmu koja se baš lako prilepi za dušu. Poslušajte, recimo, Silent All These Years, Sweet the Sting, Crucify, fantastičnu Crazy… Obratite pažnju i na njenu scensku minijaturu Enjoy the Silence – da, pogodili ste, to je onaj veliki hit grupe Depeche Mode. I šta da vam kažem, tek je Tori Amos učinila da zavolim tu pesmu.
Ozbiljni radovi, sve redom. Dobra muzika, angažovani tekstovi. Vredno pažnje i vremena. Počeću od najnovijeg albuma Night of Hunters, objavljenog pre tri meseca. Pa gde stignem.