Potrebna je jedna. Samo jedna.
Nedovoljno često se setim tih reči mog druga Nevena. On je čovek koji samog sebe mora da namoli da pritisne okidač svog fotoaparata. I da vidiš, ta filozofija mu uspeva: da bi uopšte fotografisao, što je nešto više od pasije u njegovom slučaju, Neven sebe dovodi u situacije vredne fotografisanja. A kad nađe “tu jednu” u toku sesije, to je to: oduva posmatrača.
E, pa seti osam se toga večeras, kad sam pregledao fotografije koje sam načinio na gradskom trgu u Kikindi. Ispade jedna vredna deljenja – ali ta jedna, to je ta.
Krenuo sam u šetnju trgom u večernjim satima, inateći se kanonima koji za to doba dana (pardon: večeri) nalažu tronožac, daljinski okidač i pažljivo planiranje. Umesto toga, kontrolisao sam visoki ISO faktor do mere za koju znam da mogu da kontrolišem, a radio sam iz ruke, po tri ekspozicije sa otklonom od jedne blende. Nisam to radio zbog namere da nužno sastavljam HDR, nego sam imao ideju da uradim monohromatsku fotografiju, a takve fotke su ponekad ekstra zanimljive ako “namerno” pobegneš u bilo koju od dve krajnosti. Štaviše, prebacio sam fotoaparat na monohromatski profil da bih pratio šta se dešava. Kad radiš RAW fotke, to je bezazleno: taj format je takav kakav je, boja je tu, a posle u obradi moraš da se opredeliš. A što se motiva tiče, nisam bio načisto šta želim, osim neke vrlo maglovite ideje da me neki detalj zanima mnogo više nego neka izvikana scena sa razglednice. Nadao sam se da će se “ta jedna” pojaviti.
I od tridesetak scena, nakon što sam odbacio više od deset koje nisu zadovoljile elementarne tehničke kriterijume, a zatim petnaestak koje nikako ne bih mogao da učinim zanimljivim i drugima, ostade mali izbor u kome se istakla samo jedna scena. Ama, čim sam je uhvatio, znao sam da je to ta. Ipak sam nastavio šetnju, čisto da se kaže da sam bio na nogama…
Presuda: mišn fakin’ akomplišd. 
Ta jedna se pojavila, a bio sam dovoljno vredan da ispitam da li mono verzija zaista radi bolje od kolorne: obradio sam fotku u oba pravca najbolje što sam umeo i monohromatska je na kraju bila dva koplja ispred. Možda se ne biste složili sa mnom? Evo, pogledajte sami:
Šta mislite?
Meni crno bele varijante više pašu od kolor parnjaka u tako velikom procentu da se to može pripisati i godinama (kulturološka trauma iz detinjstva :). Sviđa mi se CB varijanta i u ovom tvom primeru. Međutim, pokušavao sam i ranije da shvatim kada boja ima prednost i našao dosta primera u kojima to ima nekog smisla. Teško je sad pričati bez primera i na ovoj mail formi, ali ova slika može da konkuriše i u bojenoj varijanti (po meni). Kadar je jednostavan, u centru pažnje je samo oglasni stub u svoj svojoj raščupanosti, debljini i koloritu, naspram relativno jednollične pozadine. Što bismo mu ubijali taj izolovani kolorit? Znam da će me Grba proterati iz foto-raja :)) ako kažem da sam učitao ovu malu kolor verziju u Photoshop i kropovao samo desni kolor deo. Onda sam “samo jednom” 🙂 kliknuo na Image/Auto Color (što meni nije uvek presudno) i slika je dobila (po meni) dobar balans bele koji je još bolje odvojio stub od pozadine i dodatno mi potvrdio ranije mišljenje.
Izgleda da je drvo bilo blizu stuba da bi se lako “izbacilo” iz oštrine većom blendom, ali bi mi i taj efekat prijao (šaljem primer Grbi), pa sam onda probao i da potamnim malo pozadinu ne bi li još više opravdao boju na stubu.
Izvinjavam se ako nisam dobro odmerio nastup u ovoj rubrici, ali je ovo svakako odgovor na pitanje! 🙂
Prvo da dopunimo ovu detaljnu analizu i slikom:
(klikni ovde za punu veličinu)
A onda i reč.
Prvo: bogu hvala da si se setio da se oglasiš. Tvoje mišljenje mi je važno. Važno mi je čak i ako se ne složim sa njim, jer znam da postoji materijalna osnova za tvoje tvrdnje; iz rasprava sa tobom uvek nešto naučim i to je dragoceno.
Jedna stvar me je posebno mučila na slici, a ti si to odmah ispravio i terao dalje: balans belog. Kao što znaš, ja za obradu RAW materijala koristim Lightroom, a regulisanje balansa belog se tamo svodi na hvatanje pipete i klik na nešto bezbojno… Međutim, ja sam to probao, pa odmah vratio nazad kako je bilo. I posle sam razmišljao da li sam pogrešio. Najzad, boja svetla u tom ambijentu nije bela, nego baš nešto zarđalo narandžasta, takve su ulične svetiljke na gradskom trgu. To sam utvrdio nedavno, kad sam analizirao neke večernje slike sa trga pod snegom. Ama, i to je bolje od one prethodne verzije uličnog svetla, kad je svetlo bilo zelenkasto, ružno da ružnije ne može biti. No, poenta: da li prava boja ambijentalnog svetla treba da ostane ili da se ispravi? Ta dilema je večita.
Izolovanje pozadine… Da, to bih radije uradio plitkom dubinskom oštrinom nego zatamnjenjem, ali to je bilo teško izvodljivo u datim uslovima (duga ekspozicija, f/4.5, ISO 1250). Zato sam već zatamnio, radije tako nego da veštački zamagljujem (izbegavam to kad god mogu); štaviše, vinjeta je baš jaka na ovoj slici.
Da, u pravu si da postoji opcija kad boja bolje radi. Po mom iskustvu, to pogotovo vredi kad je istaknut neki kontrast boja. Na čas sam imao ideju da preklopim dve fotke, pa da pozadinu ostavim u bw ili u nekoj jedva uočljivoj sepiji, a da na stubu ostavim samo dve boje (npr. ljubičastu i plavu), ali nisam se upućivao u dalje eksperimente. Jednostavno, mono verzija me je odmah kupila i tu sam stao: sinoć sam sve video bez boja 🙂