Palladio

Pre neko veče sretnem prijateljicu sa kojom sam delio klupu na časovima solfeggia. Eh, davno je to bilo…

Ona je sada ugledni profesor, podučava đake sviranju i povremeno nastupa. Prisetim se jednog od koncerata na kome je nastupala sa orkestrom i upitam je šta se sa tim projektom dešava… Nema love, kaže, a kad nema love, nema ni svirke. Ko će da izdržava gudački orkestar u zemlji Srbiji.

– A kultura? – malo provociram.

– Kakva, bre, kultura? Sa par prijateljica se strpam u kola, pa sviramo pseudo-klasiku po malo finijim mestima. Kada nas pozovu.

Kako god okreneš, muzičari bilo koje fele, jedan deo svog života provedu u kafani.

Ima jedan detalj koji me od tog koncerta kopka, pa nastavljam:

– Jel, bre, a odkud vam ideja da izvedete Palladio posle Bacha?
– To onaj naš dirigent nešto fantazira…
– Gledao sam kompozitora…
– Zezaš me, gde si mogao da gledaš tog kompozitora?
– Pa, u Beogradu, davno…
– I, kako je bilo?
– Najgori koncert koji sam gledao u životu!

Ne zna Lj. da li se to ja zezam ili pričam ozbiljno. A jesam Karla Jenkinsa gledao u Beogradu i bio je to najgori koncert koji sam gledao. Ne zbog toga što je grupa Soft Machine loša ili što su muzičari nekompetentni, već zbog očajnog ozvučenja koje je bilo postavljeno te nesrećne večeri, tako da se svirka jedva razaznavala.

Kada je grupa Soft Machine zaribala i prestala za radom, Jenkins, koji je čitavu deceniju bio kreativni pokretač benda i glavni kompozitor, okrenuo je list. Videvši da se neće mnogo ovajditi od toga što je svirao, okrenuo se komercijalnijoj strani muzičke priče.

Mušterije su bile dobro poznate: Levi’s i De Beers. Ako za ove druge ne znate, vaše lepše polovine će sigurno znati jer… dijamanti su večni. Što je pokazala i promotivna kampanja za njih. Jenkins je, kasnije, muziku koja je pratila ovu kampanju, a to je baš ova današnja, uvrstio na album Diamond Music (1996).

A to je bio samo početak. Na Palladio se nastavlja Adiemus (varijacije za gudački kvartet), a ova reč je već dobro poznata jer se razvila u projekat koji je obišao celu planetu i nije se skidao sa radija & televizije. Slatko i vrlo prijemčivo, osvojio je publiku veštim spojem etno i klasične muzike, što je rezultiralo serijom veoma popularnih albuma. I gomilom prestižnih nagrada i zvanja.

Sada, kada ima lovu, ovaj doktorant muzike može opušteno da radi šta hoće, jer ga smatraju za jednog od najvećih živih kompozitora.

– * –

Ako Lj. pročita ovu poučnu životnu priču, možda shvati da joj ističe decenija sviranja na kojekakvim mestima i da je možda vreme da, poput Jenkinsa, u jednom trenutku okrene novi list. Ko zna šta sve može da se desi.

Ona, kao iskusna žena, trebalo bi da zna da su dijamanti večni.