Decembar

Sneg veje i ne misli da prestane. Kao da zna da ne volim kada su mi cipele mokre. Žurim da utrčim u ulaz zgrade, na sigurno, gledajući da ne tresnem jer su komšijska deca dobro uglačala prilaz. Nosim kese sa bakalukom koje pokušavaju da se otmu, pocepaju i raspu svoj sadržaj. Magarac zauvek ostaje magarac! 🙂

Polako, nogu pred nogu, uspinjem se stepenicama i stižem na sigurno.

Dok otresam sneg sa cipela razmišljam kako da otvorim ulazna vrata. Proklete kese su u rukama, a ključevi ko zna gde. Primećujem gospođu u bundi i sa besnom šubarom koja prilazi vratima sa suprotne strane. Bacam brz pogled kroz mutno staklo, nazirem samo prćast nos i oči, a iskusni muškarac u meni konstatuje: lepa! 🙂

Otvara mi vrata. Zahvalim se i šmugnem pored nje gledajući svoja posla. A ona reče:

– Ej, gde si požurio?

Noge mi se odsekoše & srčka zaigra. 🙂 Lagano se okrenem, vidim širok osmeh na licu i prepoznajem zube koji su me, nekada, nežno grickali…

Koliko je prošlo godina od tada?

– Šta ćeš ti ovde?
– Tu stanujem.
– Ja sam bila u poseti. Sve ove godine sam se pitala gde si. A rekao si da ćeš da se javiš…

Setio sam se tog decembra. Nisam joj se javio za Novu godinu, ni za Božić, nikada više. Hteo sam da saznam Sve o Evi i njihovom novom albumu. A ruka, kao u pesmi, nije htela da se prihvati telefona.

Još kada bih se setio zašto…

Magarac zauvek ostaje magarac! 🙂