See these eyes so green, I can stare for a thousand years
Colder than the moon
It’s been so long
And I’ve been putting out fire with gasoline
Gledajući iz perspektive trideset godina, osamdesete su bile velika zbrka u mom životu. Nije samo reč o tome da je sve u društvu počelo da se cepa: ja sam svoju zbrku izazvao sam (ne računajući godinu uniformisanog robijanja domovini). Gomila nekih ljudi sa kojima sam se družio, od vojnih lica do klošara, od maminih ćerki do nekakvih glumica, od pijanaca do policijskih žbirova. Gomila nekih čudnih knjiga, od Kastanede do Markesa, od Kafke do Žida, od Tolkina do Klarka. Gomila nekakve muzike, od Baha do Mlinareca, od Howlin’ Wolfa do Claptona, od Pink Floyda do Allmana. Gomila nekakve matematike, od Tejlorovog reda do Papus-Boškovićeve teoreme, od metode pokušaja i popušaja do metode kvadrata, od tačke nedogleda do geometrije Lobačevskog. I gomila nekakvih filmova, od Tarkovskog do Skorsezea, od Kjubrika do Bergmana, od Felinija do Rasela. I veliki prostor između velikih ušiju, prostor u kome se stalno nešto kuvalo, bez osobitog pojma o redu i kanonu, bez osobito razvijene moći artikulisanja ideja, ali sa izraženim stavom o estetici u odnosu sa ljudima, literaturi, muzici, matematici i kinematografiji.
Nije bilo ideje koju nisam mogao da svarim. I postizao sam sve što danas ne bih mogao ni da nabrojim, a da ne pomislim kako je to bilo nemoguće. A bilo je moguće. I te kako.
Čudno je da ne mogu da se setim gde sam, kada i sa kim gledao film “Cat People” prvi put, jer veličanstvenih filmova se sećam ne samo kao doživljaja sa velikog ekrana, već i kao hodočašća. Ali ne pamtim osobito to prvo gledanje (i drugo i treće i… bar pet-šest puta u prvih godinu dana prikazivanja), nego jedno posebno, bizarno.
Bio je neki novembar ili decembar, ne sećam se više, tipično beogradsko jesenje sivilo, ono kad već i podne posle tri kapi hladne kiše izgleda kao da je nebo pojelo sve boje i sad je preteklo samo još da pojede svetlo. Lutao sam sa fakulteta u pravcu nekih knjižara; zatekao sam se u Kolarčevoj, a sa onog uvučenog ulaza u dvoranu Kulturnog centra, na mene je bljesnuo poznati plakat. Ispostavilo se da je reč o nekakvom ciklusu filmova (ko će se setiti na koju temu), tek “Cat People” je upravo počinjao – možda minut ili dva do predstave. Odlučio sam očas: kupio sam kartu, strčao dole i ukoračio u salu u trenutku kad su se svetla pogasila. Seo sam na fotelju malo nazad, na samom početku reda, i osvrnuo se: u sali nas je bilo možda osmoro ili desetoro. Nekako ispade da sam ja bio zadnji – ja na levom kraju reda, a neki par na desnom. I to beše cela bratija na toj ranoj popodnevnoj projekciji.
U film sam utonuo u potpunosti, znajući već svaku scenu, uživajući u prepoznavanju detalja… Dok me nije omelo neko jedva čujno škripanje.
Baš u sceni u kojoj je sve žuto i crveno, u času kad nije pošteno da iko ikog ometa u gledanju filma, okrenuo sam glavu udesno, u pravcu ometajućeg zvuka. Cura je sedela u krilu onom momku, leđima okrenuta platnu, i njihala se ritmičnim pokretima. E, našli ste gde ćete i kad ćete… U trećoj sekundi mog nevoljnog obraćanja pažnje na scenu koja nije dolazila sa ekrana, devojka je pogledala ka meni. Da li je ona siknula ili je to bio neki simultani zvuk iz filma, ne bih mogao da kažem; ali bilo je to tek usputno pojačanje: bog da me ubije ako je u prelamanju onih svetlucanja sa ekrana na njenom licu izgledalo ikako drugačije, njene oči su izgledale tačno onako kao one oči iz filma. Odskočio sam kao oparen, sasvim moguće je i da sam neki usklik ispustio, jer par ljudi se okrenulo nazad prema meni, ne videći ono dvoje što se jebu na drugoj strani nevelike sale. Više instiktivno nego sa namerom, ustao sam, otišao tri-četiri reda napred i opet seo.
Vrag će ga znati o čemu sam razmišljao sledećih pola sata ili manje, koliko ono beše do kraja filma. Pitao sam se, možda, šta će biti ako se ono dvoje pretvore u pantere – da li ću im ja poslužiti kao katalizator za vraćanje u prvobitni oblik? Salu sam žurno napustio prvi, pre poslednjeg kadra. Tek na putu ka svom ćumezu na Karaburmi, počeo sam da presabiram koliko sam se uplašio od onog pogleda.
Still this pulsing night
A plague I call a heartbeat
Just be still with me
Ya wouldn’t believe what I’ve been thru
“Cat People“, verujte mi na reč, od onda nijednom nisam gledao.
– * –
No, jedan od razloga što sam zavoleo taj film svakako beše ta matična verzija pesme koju danas slušamo. Nemam ja šta o tome da pričam: David Bowie je davno pre tog vremena pokazao ko je i šta je, a do te 1982. godine bio sam dovoljan poznavalac muzike i, posebno, Bowievog rada da bih razumeo da niko ne bi mogao da izvede onako sugestivan prelazak iz rubata u tempo. To mislim i danas. Muzika osamdesetih nije ostavila bogzna kakvog traga u mojoj duši; ovo je jedna od retkih pesama tog doba i tog senzibiliteta koje su zauvek ostale urezane u moju dušu.
Zato je fer da pomenem i onu drugu upotrebu ove pesme, na najmanje očekivanom mestu: u jednoj sceni u filmu “Inglorious Basterds“. Nije to bio prvi put da mi Tarantino dokaže koliko je veličanstven autor postmodernističke provenijencije i koliko je postmodernizam opravdan u ovom dobu (više nego ikad!). Ali bio je to prvi put da zbog neke pesme koju znam, u filmu autora čiji način poznajem još od prvog vagona, kraj neke scene dočekam ubalavljen od sline jer mi se brada nonšalantno oklembesila malo niže nego gde joj je mesto. A mislim i da su mi cvikeri zamaglili dok sam gledao Šošanu kako se šminka. Maločas sam ponovo pogledao tu scenu i naježio se tako snažno kako skoro nisam. Pogledajte, mada značenja nisu dovoljna ako ne poznajete priču tog filma. No, svejedno.
Veličina najvećih pesama je u tome što mogu da izdrže mnoge kontekste, čak i one neočekivane. Vredi da upamtite.
See these tears so blue
An ageless heart that can never mend
These tears can never dry
A judgement made can never bend
P.S. Znate li neki drugi primer?