Ovih dana na jednom drugom mestu raspravljasmo o nekim staritetima. Nije bilo uobičajeno. Ali nije bilo ni loše jer vreme mnogo dobrih pesama odnese ko zna gde. Tamo ćute i čekaju da ih se, ko zna kada i kojim povodom, neko ponovo seti i da, makar za kratko, ponovo ožive.
Ovu današnju malo ljudi zna, čak i oni kojim je muzika važna u životu.
Nije sama pesma kriva, ona je takva kakva jeste, velika u svakom pogledu, ma kako je okretali i posmatrali. Ali nije zaživela kod publike i to je prava šteta.
U vreme kada je pesma napisana i izdata, a to je bilo pred kraj 1968. godine, njen autor Donovan je sa obe strane Atlantika bio etablirani muzičar, sa serijom odličnih albuma za sobom, i jedna od perjanica onoga što se nazivalo flower power pokretom. Za neupućene, protestvovali su protiv rata u Vijetnamu na miran način i zastupali ideologiju nenasilja. A hipici su se, simbolički, oblačili u jarke boje & košulje na cvetiće.
Singl “Lalena/Aye My Love” se nije proslavio – u Britaniji nije dospeo na top liste, a u Americi se jedva ugurao među Top 40. Iako je Donovan bio na visini zadatka i fantastično otpevao premu, čini mi se da je bio previše ozbiljan, a kamerni aranžman sa orkestrom i flautom kao solo instrumentom potopio je pesmu.
Sledeće godine pojavila se sasvim neočekivano na trećem albumu grupe Deep Purple. Album (1969) je bio “labudova pesma” prve postave grupe, u kojoj su radili pevač Rod Evans (koga čujete ovde) i basist Nick Simper. Ambiciozno zamišljen & realizovan, skoro besprekoran, predstavljao je tranziciju ka onome u šta će se Deep Purple pretvoriti na albumu In Rock (1970). Tananost Lalene slabo se uklapala u ostatak albuma. Zato je, sem par izuzetaka, nikada nisu ni izvodili uživo.
Godinama je trajala diskusija oko naziva pesme, mada se fanovi nisu previše obazirali na to – razne Lalene su se javljale sa svih strana sveta. Tek 2004. godine Donovan je otkrio da je ime sam smislio, aludirajući na austrijsku glumicu & pevačicu Lotte Lenya i njenu ulogu u “Operi za tri groša“, kojom je bio fasciniran…
– * –
Bože blagi! Od hipika & flower powera, preko Deep Purplea, stigosmo da Kurta Weilla (muža na Lotte) & Bertolta Brechta. 
Čudni su putevi kojima autori na ovom blogu hodaju. 
Ej, bre… Ova numera mi je bila na repertoaru, uglavnom u duetu sa jednim starim drugarom sa kojim sam svirao u periodu 1982-83. Držali smo je u bloku nokturalnih radova 😉 i umeli smo da je sviramo po 15-20 minuta.
Davno beše.
A onda si upoznao… :))
Ah, da: ova pesma, mnogo više nego “Hush”, ostade moja najveća fascinacija kapacitetom glasa Roda Evansa. Ne mali broj puta sam morao da se prepirem sa ljudima i objašnjavam im da ovo nije glas Iana Gillana, te da je Gillan, zapravo, dobio posao u bendu ne tako što je pokazao da ume da peva, već što je njegov glas bio besprekorno sličan Evansovom.
Evans je bio oličan! Posvađali su se oko toga na koju će stranu da krenu: Blackmore & Lord su zastupali tvrdu struju, pobedili, i dobili smo ono što smo dobili. Antologijski hard rock band.
Meni je draži ovaj rani period jer nije kalkulantski: to se tada sviralo i pomerali su granice, čak obrađivali i Bitlse. Šteta da se većina fanova hvata samo za hard rock fazu. 🙁
Evo bonusa, jedne savršene pesme iz tog perioda, sa albuma The Book of Taliesyn (1968)
Где ме нађе! Баш ту сам песму имао у неком скрнавом облику на некој касети, па чак некако и дигитализовао са ње, а да годинама нисам ни знао ко је то ни шта је, мада ми је некако личило на тај рани Парпл. А онда се распитам у групи (уз узорак од десетак секунди оног снимка) и испадне да од тога имам не само цео албум него и остало што треба, јер је било у оној гомили дискова које сте ми пратили у печалбу. И све се уклопило, тачно онај период док је Парпл био подземље а не камен тврди, док су експериментисали (уз ту обраду Битлса увод беше нешто од Бетовена, ваљда комад осме симфоније) и… све коцкице дошле на место.
Ej, bre… Kao da sam ja bio predsedavajuću na toj raspravi. Imam i SHADES i The Book of Taliesyn (originale) al’ ostade žal za Lalenom i po mom mišljenju četvrtom pločom, jer je treća koncert u Royal Albert Hall, sa njihovom filharmoničarima.
А ја мислио да се каже филхармоникаши.
Taj koncertni je promašaj, ali se Lord nije posle toga opametio. I kasnije je pokušavao sa istim rezultatom: malo svira orkestar, a malo ostali – nikako zajedno.
Како ми рече један кафанско-оперски музичар, највећа увреда за њих је кад их питаш “а јесте ви сви из истог оркестра?”.
A, ne: laže. Najveća uvreda, ona koja ponekad može da se pretvori u kafansku tuču ako se izrekne u nepažljiv čas, glasi: