Postoji reč za to: konfabulacija. Svejedno, moram da se izvinim čoveku.
Danas je dve nedelje kako sam se ogrešio o Peacocka, a da mu ni reč izvinjenja nisam uputio. Priča je malo složenija, ima previše tananih niti zbog kojih znam da mi Zoća nije zamerio, ali svejedno.
Phui, odakle da krenem? Najbolje redom.
# Slika prva: Rana adoslescencija
Beše neko društvo nafuranih junoša sa kojima sam se družio kad sam išao u osmi razred osnovne; bilo mi zanimljivo da razmenjujem iskustva o muzici sa njima. Jedan iz tog društva je u policu sa pločama vredno trpao sve redom od middle of the road bendova, a nekako je, obaška, imao nepogrešiv osećaj za kič. Imao je sve od Bad Company, ali ništa od Free. Imao je jedan album grupe Deep Purple, ali zato je jedva čekao izlazak trećeg albuma od Whitesnake. Posebno mi je ostala u pamćenju rečenica koju do dana današnjeg nisam uspeo da raščivijam: “A šta će mi Led Zeppelin kad imam sve od Black Sabbath.” Bio sam suviše zelen da shvatim da čovek priča gluposti. Zamolio sam ga da mi pusti nešto od Sabbatha.
A on mi pusti ovu stvar.
Ej, pa nije to tako loše, pomislim, biće da vredi da pokupujem sve četiri ploče koje čika Jova trenutno ima. Rečeno, učinjeno…
…Beše mi to prvi put u životu da sam se kapitalno zajebao pri kupovini ploča, bacajući teško sakupljene pare iz uvek pretesnog fonda za nabavku nosača zvuka.
Prvo, otkud sam mogao da znam da je Bill Ward, bubnjar grupe, jedini čovek u bendu koji ima glasa za pevanje, ali mu to nije u opisu radnog mesta. Onaj kome jeste u opisu radnog mesta, Ozzy, nikad nije znao da peva, nego se vadio na to da je faca (a posle i reality show master).
Drugo, album Black Sabbath Vol. 4 (1972) je sadržao još goru verziju dranja koju je sadržao i veći deo eksperimentalnog albuma Technical Ecstasy (1976). A otkud sam mogao da znam da postoje i loši živi albumi (i tehnički i svirački) i da to zlo od vinila Live at Last (1980) nije vredno ni truda ni vremena…
I treće, prepoznao sam ja naslovnu pesmu sa albuma Paranoid (1970), poznavao sam i ljude koji seku vene na pomen te pesme, ali nisam se identifikovao sa tim žanrom: doživljavao sam pesmu kao prostačku navijačku pesmu i to je bilo to. A budući postavljena kao nezvanična simbol-pesma grupe, presudila je u mom ukupnom i konačnom utisku o grupi uopšte.
Sve četiri ploče sam preslušao po jednom. Tri sam prodao ili menjao prvom prilikom, ne sećam se više, a Technical Ecstasy je verovatno još uvek u mojoj polici sa vinilima. Zbog ove stvari.
Black Sabbath u inkarnaciji sa Ozzyjem nikad više nisam slušao, osim kad sam pre par godina spustio uši na prvi album, koji je remek-delo. Ali, ni taj album nisam slušao drugi put: nemam ja živce da slušam čoveka koji ne ume da peva i diči se time. Jedini album grupe koji sam flagrantno kupio i rado slušao beše Heaven and Hell (1980), ali to isključivo zahvaljujući genijalnom pevaču koga sam dobro znao iz druge priče i bio mi je (i do danas ostao) jedan od omiljenih u celokupnom rock svemiru. Ono kako je Ronnie James Dio otpevao “Neon Knights” ostalo je zauvek.
# Slika druga: Mailing grupa ‘Pasijans’
Samuraji razmenjuju informaciju o smrti Boba Hoskinsa. Peacock prvi piše:
R.I.P. Bob Hoskins.
U pravu je Grba, treba gledati stare filmove…
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=4rnUhc6bxgI
A nisam, odavno, ništa pametno gledao…
Zeku Rodžera neću ni da pominjem, još samo da pronađem disk…
Ja se nadovezujem:
Film „Mona Lisa“ je apsolutni dokaz o lošoj iskorišćenosti sjajnog glumca.
Negde oko Nove godine, uhvatim na nekom TV kanalu film „Hook“ i nastavim da ga gledam zbog Hoskinsa u ulozi Smija.
Ode čovek.
Glavna odlika mailing grupa koje su uređene po principu kafanskog stola u ćošku, a možda i njihova glavna vrednost, jesu digresije i tematska meandriranja (ja to zovem “meandrčenje”), jer odatle uvek nešto naučimo, pa taman da nismo mislili da se bavimo nekim detaljem. I tu Peacock uvali detalj preko moje replike o filmu Mona Lisa (1986):
A ja sam od tog trenutka počeo da obraćam pažnju na njega… Lako je suditi iz današnje pameti.
Svojevremeno sam ispod miške nosio Black Sabbath vol.4
Oker slova na crnom omotu, ribe to lako uoče.
Ako me pitaš da li sam TO ikada preslušao, odmah da odgovorim. NISAM!!!
Nisam morao da postavljam potpitanja – samo sam se prisetio epizode sa kupovinom one četiri ploče i to je bilo to.
# Slika treća: Jankov Most
Okupljali se Samuraji i svako je imao poneko zaduženje. Peacocku uvalismo zadatak da spremi muzičku podlogu kojom će oplemeniti prostor okupljanja. Čovek beše na visini zadatka: muzika k’o birana, kao što jeste.
U neka doba, kreće Black Sabbath, balada Changes. Prisećam se da je to ipak još jedna pesma od Black Sabbath koju bih mogao da slušam. “Ovo sam spakovao zbog tebe”, kaže Peacock, “da se prisetimo one rasprave”. I nastavi, istresajući spontano faktografiju o pesmi, onako kako samo on ume, ma ne zove njega Miloš Babović za džabe Peacopedia, počev od činjenice da je to svetli momenat albuma Vol. 4.
I tu mi simultano prorade konfabulacija, naknadna pamet i strast za ispravljanjem krive drine. Pazi, pomislim, ovo je pesma od Black Sabbath koju volim da čujem, to je iz Ozzy perioda, ergo – može da bude samo sa albuma Technical Ecstasy. Silogizam dostojan i većih faktomanijaka nego što sam ja.
I graknem da ispravim ono što se ispraviti ne može. Jes’ da nisam overio gde je šta, ima preko 33 godine, ali bum-tras-zvižduća-ajkula-ja-pa-ja: “Neće biti da je sa Vol. 4 – ovo je sa Technical Ecstasy!”
Zoća, po svom starom i lošem običaju, čak se i ne pobuni, a kamoli zasluženu ćušku da mi mlatne i kaže “ne lupetaj”. Ali takav je on: na hleb da ga mažeš. Dobar do balčaka, često i na svoju štetu. Toliko sam bio siguran da sam u pravu da nisam ostavio prostora ni za pitanja, a kamoli za amandmane.
Kako to već obično biva u veselom društvu, svaki tužni momenat brzo bude prekriven nekim smehom, što se desilo i ovog puta. Pobeže misao, a i pesma se promenila. Blok u kome je pevao Cat Stevens je bio taman toliko dugačak da sam sa zaprepašćenjem shvatio da o njemu nismo pisali, a imamo eksperta u svojim redovima.
Ali, sad meandrčim odlažući neumitno: Cat Stevens je tema iz neke druge priče, ima o njemu šta da se kaže i biće rečeno kad se sve tačke nađu u istoj ravni.
# Slika četvrta: Danas
Ma, nema više šta da se priča. Izvini, hombre. Nije vlasno uskakati u tvoju reč, što sam zapravo odavno naučio, ali takav sam ti ja. Biće prilike i za čestito izvinjenje preko boce burbona. Zasad samo prilog za muziku za popodne. A priču o “Changes” ispričaj ti, ako ti je još uvek po volji. Ovog puta te neću prekidati.
Komentari su onemogućeni.