Od kad koračamo po kamenu, jednu istu priču sebi pričamo. Priču o srcu koje ne kuca za jednog.
Sve je počelo tiho. Ne pitaj kad, gde. Ali je počelo. Širilo se, nekada brže, nekada sporije. U jednom krajičku se stvorio kamen. Toplota mu je nanela vrednost. Pala je kiša, rodio se život. Zelen, širok, i mali i veliki. Srce je prokucalo, da život oživi.
Negde usput, na jednom brdu jedan čovek jednog jutra nije otvorio svoja vrata. Ućutao se tihi život, da više nikad ne progovori.
Iza sebe nije ostavio puno. Skromna kuća, sudovi iz vremena nekog davnog rata, tragovi korišćenja na ostarelom nameštaju. Rekoše, ništa nije imao. Vraćen je kamenu, bez pitanja čime i od čega.
Ženio se nije, dece nije imao. Ne, nije poročio. Pa ipak kažu da mu je trebalo. Da je zajmao. Komšije mu jemstvovale. I njima su ostali njegovi dugovi. Plaćaju tiho. Za šta? Niko ne zna.
Ili ipak znaju, a neće da znaju. Tokom sna zubima škripe jer ni sebi neće da priznaju. Da je imao nekoga. Nekoga kome je trebalo.
I da: nešto jeste imao. Imao je život, imao je srce. A njegovo srce je kucalo za dva. Ne za pet, ne za osam. Za dva. I ništa nije uspelo da ga spreči. Ni očekivanja, ni podozrenja. Ni govori, ni ćutanja. Možda ni on sam.
Jer život jeste dok srce kuca. A srce uvek kuca napred.
