Puknuto vino pred puknutim zidom… Udesilo se kao prilika.
Bilo je veče za okupljanje muzičkog kružoka; baš odavno nismo seli u punom sastavu, a nekako se nije dalo ni večeras; opet nam falio jedan iz bande.
Preostala četvorica su održala atmosferu na visini, a ja nisam zaboravio da ponesem fotoaparat. Posle obaveznog grupnog portreta, krenuo sam u štrikanje u potrazi za fotkom dana; nisam imao nikakav zadatak, posle čudnog dana mi se nije dalo da nešto previše zamišljam.
U jednom času, Miki izvadi neke dve butelje vina koje su spakovane u zapečaćeno drveno ležište; reče da ih čuva odavno. Šteta, rekoh, što to vino više nije za piće: svaka malvazija uvek ima mesta u mom srcu (a ova koju smo večeras degustirali je bila fantastična). To vino je puklo, rekoh mu: sad ostaje samo za ukras, nemoj ni da pokušavaš da ga otvaraš, samo ćeš se neprijatno iznenaditi…
U jednom času, padne mi pogled na pukotinu na zidu preko puta mene. Puknuto vino pred puknutim zidom, kakva simbolika. Hajde da pokušam pod blicem, kad već nemam prave uslove svetla, tek da zabeležim scenu i da usput pokušam da uslikam butelje bez prejakog odsjaja. I dobijem ovo:
I tako… Ništa posebno, samo jedan tužni dokument o vinu koje nije ispunilo svrhu svog postojanja. Mišn akomplišd, što se tiče fotografije. Mišn not akomplišd, što se tiče poštovanja vina. Ali, dobro. Miki je čovek koji se ne stidi da nauči nešto novo. Večeras nam je izneo prekrasnu malvaziju, ovog leta donetu iz Istre.