Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kad u sobu ja se vratih, celom dušom tad zaplamtih:
Jači nešto malo više, udarci se ponoviše.
“Sigurno”, tad rekoh, “to je na prozoru sobe moje;
Pogledaću časom ko je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce, da vidimo kakve se tu tajne skriše –
Vetar to je, ništa više.
(nastaviće se)
Kako napraviti “školsku” fotografiju nekog objekta? Ako imate studio sa dobrom rasvetom iz više smerova, sto sa površinom od fiberglasa i mnogo vremena i strpljenja, onda je lako. Ako želite da improvizujete, onda… Onda teško.
Sigurno ste primetili: u okviru projekta ‘jedna na dan” mnogo slikam sve što je neposredno oko mene, razne sitnice i prostore, a tek ponekad se potrudim da tim objektima dam neki zamišljeni, posebni kontekst. Tako nešto sam izveo i večeras.
Vera i Milan, naši prijatelji iz Beograda, bili su nam gosti tokom vikenda Dana ludaje. Oni su par koji mnogo voli da putuje i istražuje svet oko sebe. Za sobom imaju ko zna koliko hiljada kilometara prevaljenog puta po raznim stranama i imaju mnogo znanja o mestima koja su pohodili. Potrudili smo se koliko smo mogli da od Kikinde vide onoliko koliko je moguće.
Uoči rastanka, razmenili smo suvenirčiće: mi njima sovu od terakote (sova se protura kao najnoviji turistički brend Kikinde), a oni nama jednu ukrasnu ludaju po sopstvenom izboru. Imamo zgodno mesto da držimo taj plod (velik je, otprilike, kao krupniji avokado) i ja mogu da ga vidim sa mesta na kome sedim satima i danima. I zato, bilo je samo pitanje dana kad ću zgrabiti tu ludaju i fotografisati je.
Nisam imao bogzna kakvu ideju šta posebno da učinim: namestio sam ono malo jada od veštačkog svetla kojim raspolažem i krenuo da slikam ludaju na nekoj beličastoj kesi od najlona. Dok sam slikao, rodila se pomisao: kako bi izgledalo slikati nešto za neki udžbenik biologije, prospekt ili neku sličnu publikaciju? Kako ono beše išlo slikanje za veb kateloge? Uh, davno beše… Pokušam sa obradom pozadine i dobijem ovo:
Moalo je da se radi dosta u fotošopu. Nisam se baš pokazao osobito veštim u obradi ivica (ispostaviće se jednog dana da je veština pravilne selekcije najvažnija tehnika u programima za obradu slika), ali nekako sam se izvukao na kraju. Ako ne bih bio na kraj srca… Čekaj malo, a zašto da se branim? Mišn berli akomplišd. Ovoj temi ću se vratiti kad budem napravio improvizovani studio sa primerenim svetlom i valjanim pozadinama.
Eto, tako. Neutrino ipak ne krši ograničenje brzine. Kada je objašnjeno zašto je izgledalo drugačije, nije više bilo tako spektakularno i nije bilo senzacionalističke popune medijskog prostora…
Setićete se da je u septembru došlo do dramatične objave kako neutrino putuje brže od svetlosti. Ispalo je kao da su naučnici to otkrili tog dana kad je i objavljeno; malo ko je primetio šta vest zaista sadrži. Mitomani su brže-bolje skočili da pokažu kako je to Tesla znao još za vakta Franje Josifa, baveći se sobom umesto naukom; Ali oni su već druga priča. Hajde da premotamo dešavanje.
Najpre, bila je to objava koja je usledila posle višegodišnjih eksperimenata. I ta objava nije sadržala tvrdnju da neutrino putuje brže od svetlosti; sadržala je empirijski zaključak da neutrino između sve tačke putuje za 60 nanosekundi brže nego što teorija to dozvoljava. Iz toga je proizašla hipoteza o brzini većoj od brzine svetlosti.
Kada se tako nešto desi, nastaje zastoj u ime naučne metodologije. A ključni mehanizam naučne metodologije je provera. Da karikiram članak u kome je objašnjeno šta se zaista desilo (potvrda je ovde): to što je eksperiment uporno pokazivao isti rezultat, govori jednu od dve moguće stvari: ili postoji brzina veća od brzine svetlosti ili u merenju postoji neka greška koju niko nije shvatio. Zdrav razum je i dalje nalagao da greška postoji. Nastavite sa čitanjem… “Teorija relativnosti opstaje. Gde ste, galamdžije?”
Čovek je dugo tragao za suštinom i onda ju je dosegao. Bilo pameti na pretek, pa ima dovoljno i da se deli drugima. Ovako nekako.
Jedino, kad bi mogao neko da pošalje neki sličan recept ovima što nam vode državu. Pogotovo ono za ricinus… Da prestanu da seru po nama.
Dve tablete, jedan vinjak… Dve tablete, jedan vinjak… Dve tablete, jedan vinjak… Na svakih šest sati.
Pa da vidimo šta bi se desilo pete nedelje.
A da li će nama posle petnaest godina biti bolje, to ne pitajte mene. A ne zna to ni ovaj debeli. Nažalost.
Laku noć, Srbijo.