Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U mrak mi je pogled pao, čudnom strahu sam se dao,
Sumnjajući, sanjajući, snovi mi se strašni zbiše;
Nedirnuta bi tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
“Lenora” ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.
(nastaviće se)
Stavim fotoaparat u džep i odem od kuće. Sad već znam da nema problema da nađem fotku dana na putu, gde god da se zadesim.
Današnji zadatak nije postojao. Prosto, baš mi se nije dalo da unapred smišljam šta ću. U kasnim popodnevnim satima sam nekim poslom otišao do turističke agencije mog prijatelja Mikija. Volim tamo da odem jer ima stotinu nekih sitnica na policama i ja ih stalno čačkam: to su, najčešće, pokloni zadovoljnih mušterija (Miki, verujte mi, ima uglavnom zadovoljne mušterije – a ostali su džangrizala). Čak, jedna od prvih fotki u projektu “jedna na dan” je napravljena tamo.
A sa Mikijem, priči nikad kraja. Pustio sam da priča teče, a kad mu je telefon jednog časa zazvonio, iskoristio sam priliku da pogledam okolo. Ha: našao sam vrlo brzo… Kad sam ugledao taj koferčić na podu, sve se nekako odmotalo samo od sebe: zamislio sam sliku koja bi imala nekakvu patinu, kao da je starija. Ali posle nisam koristio nikakve dodatne filtere (niti servis koji dodaje patinu fotkama), nego sam samo dodao sepiju i dva gradijenta koji simuliraju neprekidni pad svetla od vrha ka dnu. I dobio sam ovo:
Ponekad se valja držati jednostavnosti: mišn akomplišd! Komšija će opet da pita “a šta ti smetaju boje na slici”, ja ću mu reći… a on će reći… Idi bre, Komšija, nekad sam imao zort od tebe samo kad je reč o jezičkim andrmoljama; sad mi praviš stravu i nad fotografijom! 
Danas je 100 godina od rođenja Mary Blair, konceptualne umetnice izrazitog senzibiliteta. Njeno najpoznatije delo su likovna rešenja za legendarne Diznijeve filmove. U to ime, Google je objavio prikladni doodle.
Da budem iskren, nikad nisam čuo za Mary Blair. No, onaj ko je napravio ona rešenja za crtać Alice in Wonderland (1951) svakako zaslužuje poštovanje.
(Via)
“Kako te nije sramota”, reče Lasica, “da diraš u istoriju”. Nije me sramota dok god to nazivate istorijom. Diraću u to dok god se servirana istina ne povuče pred činjenicama.
Danas je dan kad se sećamo strašnog pokolja u Kragujevcu 1941. godine. Ali, jako me žulja to što istina nikako ne izlazi na videlo. Baš zbog svake od 7000 5000 2800 2500 2300 nepoznato mnogo žrtava koje su streljane tog dana, a zatim zbog prekrajanja istorije ispalo zgodno da se svi ubijeni u toku tog rata stave u isti koš. I to onaj prvi…
Meni je strašno sve to što se dešava danas u metežu podataka kojima se barata, izvučenih iz raznih izvora i izrečenih sa raznim namerama. Strašno mi je što vlada nered u istoriji: istoričari se povukoše pred mitomanima raznih provenijencija i ćute. Strašno je to.
Ali… Najpre digresija.
– * –
Ima tome više godina… Umro je moj stric Nikola i Lasica je došao da mom ocu pročita spremljeni govor i “dobije odobrenje”. Moj Rade je bio nabusit čovek, ali dobar diplomata kad treba; pozvao je mene da čujem to, sluteći šta može da bude i znajući da ću ja reći ono što on ne sme.
I krene Lasica da čita svojim epskim akcentom; zalet je bio očigledno valjano procenjen, jer on je bio dežuran mnogima. Možda i poslat, ko će ga znati. Uglavnom, čekalo nas je čitanje dve strane sitnog rukopisa. Prekinuo sam ga već u petoj rečenici. Zajebite to sa Partijom, rekoh mu. Čitate slovo čoveku nad grobom, a ne držite mu političku oraciju.
Tu facu ne umem da prepričam.
Nova definicija fotografije, izrečena okom umetnika i tehnikom digitalne fotografije, uvodi nas u dubinu detaljnosti koju smo do sada viđali samo na nekim tehničkim egzibicijama.
Jean-François Rauzier je francuski fotograf, od 1976. diplomac škole koja nosi ime Luja Limijera. Radeći kao profesionalni fotograf, tiho je razvijao neke inovativne tehnike montaže složenih fotografija. Kockice su se složile na planu digitalne fotografije: od 2002. godine, Rauzier nastupa kao tvorac tehnike hiperfotografije. Reč je o virtuelnim slikama koje se sastoje od više stotina fotografija izvedenih teleobjektivom i sastavljenih u procesu digitalne postprodukcije.
I poslednji deo koji ću prevesti iz biografije ovog umetnika:
In his monumental works he mixes the infinitely big and the infinitesimal, in a profusion of details so unusual as fascinating. The image thus recomposed numerically gives way to the dreamlike world of the artist.
U svojim monumentalnim radovima, on meša beskonačno veliko i infinitezimalno, sa neizmernom detaljnošću koja je kako neobična, tako i fascinantna. Slika koja je tako numerički preuređena vodi nas u umetnikov svet snoviđenja.
Preneću i svoje iskustvo: ovo zaista mora da se nazove posebnim imenom. Znate već: priđete nekoj online galeriji fotki, pa pretrčite pedeset fotografija za pet minuta. Znam da ste to učinili mnogo puta (i ja sam), sve govoreći “nemam vremena”. E, pa za ovo ćete morati da imate vremena… Evo primera.
Nastavite sa čitanjem… “Jean-François Rauzier: hiperfotografije”
Ovo je pravo čudo praktične tehnologije.
A ponekad mislim, kad bi bilo nešto tako za lomljenje gluposti… Ali još nisu smislili materijal od kojeg bi se mogli napraviti dovoljno jaki zupci za tu svrhu. Glupost je baš jak materijal…
Bilo bi baš dobro da postoji tako nešto. Ali nema. Šteta.
Bio je ovo jedan od onih dana kad se tema za fotku dana sama pojavi nakon dugog perioda bez ideje…
Bilo je već veče, izašao sam u dvorište da izbacim smeće. Na mestu gde stoji kanta bilo je malčice mračno, pa nisam pazio kad sam se vraćao i “upecao se” na sajlu za širenje veša. Nisam stigao ni da opsujem čestito, kad mi u pogled upadoše štipaljke koje su zaostale na sajli. Ideja za fotku dana se rodila istog časa…
Dok sam otišao po fotoaparat i vratio se, tačno sam znao kako hoću da izvedem fotku: neću da palim nikakvo svetlo, nego ću da upotrebim blic iz aparata; fotka ne sme da pregori. Pozadina scene je mrak, ali je postojala verovatnoća da drveće u pozadini bude uhvaćeno, negde na granici raspoloživog svetla iz blica. Drugi zadatak je bio da izbegnem to: pozadina mora da bude čisto crna, a samo ću je popraviti kontrastom ako zatreba. I to je bila cela ideja. Jedan od rezultata je izabran i evo ga:
Ispalo je lakše nego što sam očekivao. Ali, beleške radi, morao sam da podesim aparat: smanjio sam jačinu blica na minimum, izmerio sam potrebno svetlo pre fokusiranja (“zvezdica” koja baci svetlo blica i samo izmeri parametre), uključio makro i pouzdao se u ono svetalce za pomoć pri fokusiranju; uspelo je. Objekti u pozadin isu probili tek-tek, što sam lako popravio pojačanjem crne boje. Iako sam slikao protiv mraka, štipaljke su u fokusu, ništa nje pregorelo (nisam morao da popravljam) i sam osam se malo poigrao sa ofsetom i jačinom boja, čisto štosa radi.
I kao što rekoh, bilo je lakše nego što sam očekivao, bez obzira na sve što sam morao da uradim da bih dobio rezultat (ma koliko trivijalan). I time sam vrlo zadovoljan, jer sam večeras dokazao sebi da mogu dobro da procenim koliko je neka fotografija izvodljiva – i kako. Mišn akomplišd. 