Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ali Gavran sedi tamo i govori jedno samo,
K’o da duša mu i srce u tu jednu reč se sliše.
To je sve što on mi reče – dalje krila ne pokreće,
Dok moj šapat mir preseče: “Svi me druzi ostaviše,
Otići će i on kao nade što me ostaviše”.
Tad će Gavran “Nikad više”.
(nastaviće se)
I kao što rekoh ko zna koliko puta: kreneš od kuće i poneseš fotoaparat sa sobom, a prilika se sama stvori. Ovaj moj je još uvek dovoljno mali da može da stane u džep (doduše, onaj veliki na jakni)…
Jasna je uspela da me navede da prošetamo. Svakako je trebalo da odemo u neku nabavku, a nije da nije, odavno nisam protegao noge po trgu, pa krenemo tako. Fotoaparat u džep, pa šta ispadne: pomislio sam da bih baš mogao da uslikam nešto sa malo manje drame nego inače. Prosto, shoot-shoot-shoot, pa šta ispadne, nešto će možda i biti zanimljivo.
Ama, ‘oćeš. ne mogu ja bez dramaturgije, pa da je vrag. Veli Jasna “slikaj ti po trgu dok ja skoknem do parfimerije…” Parfimerija? Onaj “dm”? Oni što su histerični kad vide nekog sa fotoaparatom? Idem i ja!
Nema slađeg fotografisanja od onog “kad se ne sme”, pogotovo kad su te zabrane banalne i nemaju više nikakvo utemeljenje°. Plan se rodio u momentu. Upotrebiću “alo kobac” varijantu i slikaću tako što ću kadrirati otprilike (zatvoriću vrata displeja). Namestio sam parametre pre ulaska u “dm”, obavio kaiš oko zglavka desne ruke, imobilisao poklopac objektiva da ne landara, pa ušao za Jasnom u bleštavu prodavnicu.
Već posle prvog okidanja sam odlučio da svi kadrovi moraju da budu iskošeni; samo jedan nije bio takav. Istreskao sam tako dvanaest ekspozicija, došao kući, odradio trijažu za pet minuta, nikakvo isecanje, nikakve obrade. Odabrao sam onu čija geometrija mi se najviše dopala i to je to:
Priči je kraj. Mišn akomplišd. 
Ah, da… Niko nije ni primetio. Jedno dete je brisalo prašinu sa police, drugo je radilo na kasi, a monitor koji prikazuje slike sa devet kamera joj je predaleko.
Samo mi nemojte reći da niste gledali barem neku verziju filma… Samo mi nemojte reći da niste znali da je to istinit događaj…
Na današnji dan pre 130 godina, 26. oktobra 1881. godine, odigrao se jedan od epskih okršaja Divljeg zapada: pucnjava kod O.K. korala u selu Tombstone na tadašnjoj teritoriji Arizone. Na jednoj strani loši momci: braća McLaury i braća Clanton. Na drugoj strani tri brata Earp i njihov verni prijatelj Doc Holiday. U sveopštem metežu, dvojica negativaca su pobegla, a trojica poginula. Trojica dobrih momaka su ranjena, a Wyatt Earp se jedini izvukao nepovređen.
Ako vam je do detalja: članak na Vikipediji ima više od 120 referenci, pa istražujte do mile volje. Ukratko: ovaj događaj je važan zato što je to bio početak kraja vladavine revolvera. Arizona je u to vreme bila tek teritorija pred osvajanjem, vladao je zakon jačeg, a ograničeni doseg ruke zakona je značio da begunci od pravde nalaze svoje utočište baš na takvim mestima kao što je to bio Tombston. Kriminalci su bili “snaga” sumnjivih preduzetnika koji su radili šta su hteli… I tome je trebalo stati na put (hm… ovo mi zvuči poznato)°.
Ostade legenda o velikom obračunu. Petparački turizam je učinio svoje i danas možete otići u Tombston i ispratiti rekonstrukciju te pucnjave. Odvija se svakodnevno, koliko čujem. To mestašce danas ima 1.500 stanovnika; te 1881. godine je tamo živelo preko 3.000 duša…
Evo još jednog dokaza da se smak sveta već desio, samo nas nisu obavestili, pa ne znamo.
Čovek zna da peva, a očigledno ima štogod pojma o muzici. I kako to troši? Ovako:
Šta ćeš. Nije svakom suđeno da bude policajac, pa da ga barabe prebiju na ulici.
Uh, što mrzim kad se to desi. A najgore od svega – ja sam kriv…
Navikli smo da na stolu uvek ima voća. Kad me uhvate pudravci gladi, pojedem jabuku, a ne čokoladu. Kad sam baš gladan u večernjim satima, bolje da smažem krušku nego sendvič. Ako imam mnogo od doručka do ručka, banana je spas.
Ali, ponekad smo nepažljivi, pa neki plodovi propadnu pre nego što ih pojedemo. Onda možda spasemo deo ploda, a ponekad je kasno i za to, pa ga bacimo. A bacanje hrane je užasan čin koji me iritira iz dna duše.
Večeras sam naišao na jednu krušku kojoj više nije bilo spasa i na jabuku koja je tek bila načeta, pa je sređena po kratkom postupku. Palo mi na pamet da uhvatim taj dah truleži u jedan kadar, da pokušam da prenesem tu atmosferu. Trudio sam se, ali išlo je teško:
Oduzimao sam zasićenje boja po kanalima, tražio donju granicu prihvatljivog svetla, pa je prekoračio da bih izazvao utisak. Malčice sam zamazao krajeve plodova, ali to nije ispalo kako sam zamislio. Baš se nije dalo, mada u opštem utisku ima nečega što sam tražio. Bolje nisam umeo; možda sam pogrešio još u prvom koraku.
Eto, juče sam iz cuga dobio šta sam hteo. Večeras nisam uspeo ni posle malo ozbiljnijeg truda. Šta sa se radi, nije svaki dan pravi za fotkanje. Mišn not akomplišd. Ostaje beleška da se jednom prigodom vratim temi i odradim popravni.